Песница са дипломом

Име Ненада Боровчанина у последње време веома се често спомиње у медијима. Шампион света у крузер категорији, спортски амбасадор Републике Српске, промотер позоришне представе ,,Срце једног боксера“, покретач Националне школе бокса и уз то дипломирани правник, отац и супруг. О свему набројаном разговарали смо са тридесеттрогодишњим Лозничанином.

Након импресивних 98 победа у аматерском боксу, 2004. године постали сте професионалац. На које потешкоће сте наилазили при преласку у профи бокс?

Одувек сам желео да уђем у дуеле са најбољим светским боксерима, али нисам ни слутио које препреке ме чекају на путу до циља. Нисам имао менаџера, промотера, тренера, чак нисам имао где да се такмичим, нити сам знао где и против кога треба да боксујем. Могу рећи да сам у тим почетним годинама професионалног бављења боксом стагнирао, управо због свих тих недостатака. Срећом, то није оставило последице на моју даљу каријеру.

После неколико година ,,лутања“, може се рећи да сте се повели пословицом ,,у се и у своје кљусе“ и оформили своју промотерску кућу. На који начин сте, за релативно кратко време, успели да од Balkan boxing-а направите огранизацију за коју се зна и која је поштована и призната у Европи и свету?

Balkan boxing је настао 2008. године јер нисам више могао да чекам на помоћ других, већ сам морао да организујем и обучим своје блиске пријатеље и чланове породице за све послове који су потребни да би једна промотерска кућа функционисала на највишем нивоу. Направио сам свој план и програм, добро проучио начине бодовања у WБО федерацији и бирао углавном противнике са бољом репутацијом, не би ли напредовао на ранг листи.

Предрасуде и погрешан став прате боксере. Како сте се ви изборили са, помало, ниподаштавајућим гледиштем на спортисте који се баве племенитом вештином?

Углавном влада мишљење да су боксери агресивни, криминални, необразовани. То ми је стварало проблем у комуникацији са људима који ме не познају. Кад год сам се најављивао и тражио подршку од медија и спознора било је великих потешкоћа, јер се предрасуде тешко разбијају. Верујем да смо моји пријатељи и ја донекле успели да презентујемо боксере у правом светлу, а имамо жељу и вољу да наставимо у том правцу.

У жижу интересовања јавности доспели сте након приступања кампу браће Кличко и почетка сарадње са тренером славних украјинаца Фрицом Здунеком, који много значаја даје психичкој припреми. Колико је рад са таквим величинама утицао на вас?

Браћа Кличко су пример како се треба понашати у рингу, а и ван њега, међутим нема универзалног начина психичке припреме. Циљ је да боксер буде прибран, концентрисан, хладне главе, иако је адреналин на тачки кључања при уласку у борилиште. Оно што сам научио боравећи у њиховом кампу покушавам да имплементирам у свом и мислим да сам на добром путу. О томе сведочи и успех Милана Пиперског који је освојио титулу шампиона свих словенских земаља.

Будући да имате тридесеттри године, поставља се питање до када ћете се активно бавити боксом?

Бићу активан спортиста док моја каријера буде ишла узлазном путањом и док будем имао жељу за напредовањем. Кад будем осетио да стагнирам, повући ћу се. Све зависи од мене, талента, квалитета, рада и резултата.

Ови простори нису одавно имали светског шампиона у боксу, ви сте се појавили и ствари су почеле да се мењају. Може ли бокс вратити некадашњу популарност?

Бокс природно треба да буде заштитни знак Србије, пре свега због наших гена који носе борбеност, храброст и жељу за надметањем. Мислим да добром понудом омладини, бокс може да се развије. За ту сврху, оформљена је Национална школа бокса састављена од мреже клубова који функционишу на модернизован начин са оспособљеним и стручним тренерским кадром.

Поред Balkan boxing-a, управо је Национална школа бокса један од ваших пројеката. Треба нагласити да у школи не постоји чланарина и да су широм отворена врата сваком детету које има жељу и вољу да се бави боксом. Како сте успели да урадите тако нешто, с обзиром на економску кризу и вечити недостатак новца за спорт?

Организација ми није престављала велики проблем, само је јака воља потребна. За десетак година постојањем више оваквих пројеката свако дете ће имати могућност да се бави спортом по жељи, без обзира на материјално стање породице. У данашњем времену родитељи често немају новца да плате чланарину у клубу, деца одлазе на улицу и у већини случајева постају проблеми породици и друштву. Сматрам да је обавеза спортиста да иницирају неку сличну акцију у оквиру својих спортова.

Након вашег меча у којем сте освојили титулу шампиона света одржаном у Бањалуци постали сте спортски амбасадор Републике Српске. Поред тога промотер сте једне позоришне представе, колико је вама битно друштвено ангажовање?

Веома ми значи свака врста друштвеног ангажмана. Добијање статуса спортског амбасадора Републике Српске је за мене велика част и мотивише ме да колико год могу промовишем то подручје, јер су одатле моји корени. Људи из позоришта ,,Душко Радовић“ позвали су ме да помогнем у промоцији представе ,,Срце једног боксера“. Увек ћу се одазвати таквим акцијама, јер ми представљају велико задовољство. Као потврда мог рада стигао је и позив за гостовање на Конгресу Светске боксерске организације у Холивуду, где ћу, надам се, имати прилику да упознам неке од легендарних боксера.