Теодор Анђелић је новинар који непрестано бежи од политике у новинарству, а опет његов рад обележавају позиције главног уредника у „НИН“-у, „Епохи“ и „Недељној Борби“. Са ближим сарадницима, један је од оснивача првог бесплатног магазина „011“ у Београду и његов извршни уредник. Теодор Анђелић данас ради хонорарно у Просветном прегледу, где се бави искључиво културом, чему је од почетка свог рада и тежио.
Присећа се првих година студирања. „Када сам уписао новинарство на Политичким наукама имао сам погрешне представе о томе шта ћу радити. Нисам знао да је то вид бављења политиком. Од тога се не може побећи. Свако новинарство је политика, али, наравно, није свако новинарство политичко новинарство“.
Када сте написали свој први политички текст?
Свој први непосредно-политички текст сам написао негде 1989. године, након дванаест година рада у „НИН“-у. И дан-данас ми је то можда мана што не волим да пишем о непосредно политичким стварима, јер су ми бесмислене, мислим да је то досадно као тема, једнолично. Сад је занимљивије због странака. Некада је то била једна странка.
Колико сте могли критиковати социјализам у Југославији, као једнопартијској држави?
Јесте тада била једна партија, али и онда је постојала једна сива зона и зато је „НИН“ био значајна новина у оно време. Тамо су се оспоравали неки поступци и те владајуће, једне једине странке. Зато је „НИН“ и направљен. Слоган му је био: „НИН“ је нешто друго. Био је свежа крв у целој јавности, а нарочито у култури.
Да ли је било могуће бавити се новинарством као независном професијом почетком седамдесетих, када је отпочео ваш рад у овом „Политикином“ недељнику?
Могло је, али не сто одсто. Ако се бавило културом, екологијом, спољном политиком, имали сте маневарски простор да будете мимо дневно-политичких задатака, налога, обавеза. Постојале су полемике, супротстављена становишта. А и данас свака дневна новина има неку врсту политичке и новинарске оријентације. Није исто читати о истој теми у „Данасу“, „Политици“, „Блицу“, „Пресу“, „Куриру“. У том разликовању свако нађе неку своју информацију, своје становиште. То је оно што се зове плурализам, демократија. Али и та демократија има границе. Онај ко не зна унутрашње односе у новинама, може лако да поверује да границе новинарства данас не постоје.
Непосредно пре Вашег ступања на место главног уредника „НИН“ – а, у јавност су изашли текстови које сте преко новина размењивали са Александром Тијанићем. Многи сматрају да Вас је управо то довело до позиције уредника?
Тијанић и још неки људи из Београда су смислили да под заједничким потписом Ратко Родић објављују текстове у загребачком „Данасу“, који је био нека врста конкуренције „НИН“-у. Део људи који су се крили иза тог потписа био је из редакције „НИН“-а. Крили су се јер су писали текстове против Београда. Открио сам ту схему колективног псеудонима и сматрао сам да је то безобразна манипулација. О томе сам писао, он је мени отписивао. То се вукло са његове стране. Увек је имао добру комуникацију с разним новинама. После тога смо били у добрим односима годину дана, а онда је поново почео да пише лоше у хрватској штампи о једном делу Србије.
Које је данас Ваше мишљење о Тијанићу?
Необразован, неквалификован, један од најбољих новинара и један од политички највештијих људи на јавној сцени. Тијанић је сјајан и у исто време ништа не ваља.
Постоји ли независност у новинарству?
Када је доношен закон о информисању вођена је велика полемика. Повећане су материјалне казне за изношење неистине, вређање лика и дела који су аргументовано нападали чланови Удружења новинара Србије, а независно удружење је ћутало јер му је било непријатно да напада своје политичке истомишљенике. Тако да име не говори о ономе што чиниш. Ја не кажем да је НУНС увек такав, али име које сам себи даш не значи да сам тако поступаш. Ни независни не могу да живе без нечијих пара, а ти који дају паре одређују оријентацију. Професионалну, уређивачку и политичку.
У којој мери је новинарство унапређено у односу на период самоуправљања?
Данас се чак не може оно што је онда могло. Онда је, на пример, било атмосфере у редакцији, могло је да се полемише с главним уредником. Постојао је критички амбијент. Данас тога нема. Власници одређују да ли је нека оријентација одговарајућа или није. То је било корисно, тај вид самоуправљања, поготово у новинарству. А ово данас јесте демократичније у јавности. Можеш да бираш шта да читаш, али на нивоу радног места немаш никаква права. У самоуправљању си имао сва права у редакцији, осим да нападаш Тита. Данас имаш права да нападаш Тадића, али немаш права у редакцији, која су за живот новинара важнија.
Последњи радови
Студентски радови10. јануар 2012.Северна Кореја – место коме је и Бог рекао лаку ноћ
Интервју недеље30. децембар 2011.Период самоуправљања- демократија у редакцији
Наука и уметност30. децембар 2011.Када новац није довољан?
Студентски радови22. децембар 2011.Где је нестала црвена „Борба“