Jedna od reči čije značenje nije baš najjasnije, oko koje se vodi žustra rasprava u našim crkvenim krugovima , a koja je posebno aktuelna sada, dok Srbija u Nišu proslavlja 1700 godina od donošenja Milanskog edikta kojim je Car Konstantin 313.godine priznao hrišćanstvo za religiju ravnopravnu postojecim u Rimskom carstvu- jeste reč -„ekumena“. Vernici zbunjeno gledaju kako se lopticom sa natpisom „ekumenizam“ dobacuju igrači sasvim suprotstavljenih mišljenja-za neke je ona dobro, za druge svetsko zlo. O čemu se tu zapravo radi, malo ko zna, a oni koji znaju kao da se i ne trude da bilo kome sta objasnjavaju.
Neki Boziji sluzbenici izgleda da su često bezali sa časova tolerancije i dijaloga, te energiju troše vise na medjuoptuzivanje, nego na priblizavanje ideje ekumenizma vernicima. Ekumenizam predstavlja nastojanje da se kroz verski dijalog i toleranciju ostvari ponovno jedinstvo svih hrišćanskih crkava. Pokret nastaje u 19.veku i jedan od najznačajnijih momenata njegovog postojanja je stvaranje Svetskog saveta crkava 1938.godine. Srpska pravoslavna crkva ovom savezu pristupa 1965.godine, a kako navodi Juraj Kolarić u svom radu „Katoličko -pravoslavni odnosi“, malo je poznato da su pioniri verskog zblizavanja u bivšoj Jugoslaviji , bili studenti teologije iz Beograda, Zagreba i Ljubljane.
„Najveći pregalac ekumene danas je Sveti arhijerejski sabor bez čijeg blagoslova ništa ne biva. Po blagoslovu Sabora, pojedini episkopi sa autoritetom kako u našoj crkvi, tako i u svetu učestvovali su u ekumenskom dijalogu na različite načine,“ kaže Aleksandar Đakovac, urednik Pravoslavlja i zagovornik ekumenizma.
Veliki broj ljudi ne zna ni šta je ekumenizam, a ne šta sve to „biva po blagoslovu Sabora“.
Kod onih koji su nešto i načuli o tome, bilo zbog rasprava oko dolaska pape u Niš na proslavu 1700 godina Milanskog edikta, bilo zbog raščinjenja episkopa raško-prizrenskog Artemija,mišljenja su podeljena.
Dok Dana Jojić smatra da je ekumenizam pokret izdajica pravoslavlja, Marko Ćirović, čiji je otac pravoslavac , a majka protestantkinja smatra da je „sve to isto , samo je kultura definisala običaje“.
„Ako su funkcionisali vekovima pa se malo pokačili , pa sad nisu zajedno, sto da ne probaju opet?“, pita se Mladen Radovanovć, dok Aleksandra Trajković kaže da je ono što se njoj ne dopada u celoj toj priči , to što su ljudi slabo informisani o svemu tome. „Narod je upravo taj ko treba da se pita da li će doći do ujedinjenja“, kaže ona.
„Kod jednog broja ljudi postoji sektaški mentalitet, koji se ispoljava kroz strah od drugoga i mržnju svih onih koji nisu pravoslavni, ali i onih pravoslavnih koji nisu po meri sektaša i mrzitelja“, priznaje jerej Aleksandar Đakovac, ali nam ne daje odgovor na pitanje kako se izboriti protiv te mržnje.
Iako bi svestenici trebalo da budu pastiri koji vode računa o duhovnom dobru svog stada, Zoran Kinđić, docent na Fakultetu političkih nauka ne misli da je stvarno tako.
.„Svestenicizapravo losedelujunareligioznostljudiiondatostvarajednulosusliku. Onostobipravoslavnacrkvatrebalodauradijestedapreobrazisamusebeisvojnarod,anedaocekujenekupomocspolja“, kaze Kinđić.
Osvrućući se na slučaj raščinjenog vladike Artemija, za koga tvdi da je žrtva „crkvene inkvizicije“ i „najekstremnijeg oblika staljinizma“, Dragan Saračević, prota iz Kanbere kaže i da je verujući narod vrlo malo upućen u čitav proces ekumenizma.
„Crkvena jerarhija ovde polazi sa pozicije neprikosnovne i unitarne autokratske vlasti, koja uzima sama sebi za pravo da odlučuje u ime laosa – vernog naroda, kao da on nije Crkva i kao da on ne sačinjava njenu srž, njen najvažniji deo bez koga Crkve ne bi ni bilo“,kaze Saračević.
Iako urednik „Pravoslavlja“ i pristalica ekumenizma, Aleksandar Djakovac, Saračevića naziva otpadnikom od crkve , povezujući ga i sa nekim sektama, njegov stav po pitanju informisanosti vernika o ovoj temu potvrđuje gledište ovog „bivšeg, palog prote“ i „raspopa“ , kako kaže.
„Ekumena ili vaseljena je jedna ideja zasnovana na samom Jevandjelju, tako da mislim da je vernicima ne treba posebno priblizavati. Svako ko slusa rec Jevandjelja i reci Svetih otaca , shcvatice vrlo lako, ako mu srce nije zatrovano mrznjom, da je nasa vera, vera koja treba da se propoveda po celom svetu i da je u tom smislu podeljenost medju nama nesto sto nas sprecava da autenticno tumacimo nasu veru pred onima koji nisu hriscani„, kaze Djakovac.
Sociolog religije Milan Vukomanović smatra da bi trebalo povesti više računa o edukaciji novinara u laičkim medijima o verskim pitanjima, kao i profesionalizaciji i edukaciji novinara u verskim medijima .
U tom slučaju, iako mozda ne bismo smeli da posumnjamo u profesionalizam i edukovanost onih koji brinu o duhovnom dobru vernika , moramo zapitati da li urednik zvanicnog glasila SPC treba, i u krajnjoj liniji sme da zastupa takvu „Samo ce vam se ka’sti“ teoriju?
Svestenici u Srbiji izgleda da uopšte nisu raspolozeni bilo sta da objasnjavaju vernicima.
Neki profesori Bogoslovskog fakulteta u Beogradu i pripadnici Eparhije Backe nisu imali vremena cak ni da nam kazu da nemaju vremena bilo sta da nam kazu. S druge strane, bivsi Vladika Artemije koji bi trebalo da ima vremena s obzirom na to da je rascinjen jos u novembru 2010.godine i posle dva puta dogovoranog intervjua u Barajevu, rekao je da ipak „ni ovaj put nece imati vremena“.
Neki sveštenici, kako se čini bukvalno shvataju svoje pastirstvo nad stadom- dozivljavaju vernike kao prave ovce, te stoga verovatno i ne cudi komentar jedne devojke koja svom prijatelju , studentu teologije, kaze: „ To sto ja verujem u Boga, ne znaci da verujem i u vas svestenike.“
Ekumena, da , možda, ne??!
Za vreme jednog od ekumenskih sastanaka odrzanih na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu tadasnji dekan Milos Erdeljan je, kako kazu, radosno uskliknuo:„HvalaBogudajevecjednompocelo“.
Danas, mi pitamo kako će se završiti?
Profesor Zoran Kindjić kaže da do stvaranja Ekumene nikada neće doći, a sličnog mišljenja je i njegov kolega sa Filozofskog fakulteta, Milan Vukomanović.“Sinteza te dve crkve, nakon raskola od skoro jednog milenija, malo je verovatna, a nije ni neophodna. Važnije je tu dostići jedan stepen dijaloga i saradnje koji bi podrazumevao uzajamno poštovanje i toleranciju“, kaže on.
Iako je mozda negde nekad i čuo za tu Toleranciju o kojoj svi pričaju,Dragan Saračević baš i ne misli da je ona najbitnija . Prema njegovom mišljenju,“ ujedinjenje je mogućeuslučajudaseosvedočenijeretici, koji suotpaliodpravoslavlja, na čelusaPapompokajuivratenapraviputukomejePunoćaIstine.“. U prevodu- možda jedino ako bi se papa prekrstio u pravoslavlje. U daljem prevodu-nikada.
Miloš Purić, sveštenik iz Toronta smatra da je čovek komunikaciono biće zajednice i da mu je dato da se kroz zajednicu spasava i pobeđuje smrt, te je stoga njegovo misljenje o Ekumeni pozitivno. „Ako ne mozemo sa inoslavnima,tj.onima koji nisu Pravoslavni,da zajedno vršimo Bogosluženja, mozemo i treba bratski da razgovaramo ,kaže on.
Dijalog jeste jedino rešenje. Da li na taj dijalog imaju pravo jedino ljudi koji nose mantije, ili se on moze i mora voditi i medju običnim svetom? Crkveni poglavari bi trebalo da shvate da bilo koji dogovor koji bi postigli ne bi opstao i bio ispoštovan ako ga vernici ne podrze, te je nužno da se više potrude da pridobiju ljude na pravu stranu.Ako je to ekumenistička strana zaista prava strana.
