Пар метара испод калдрме

Ауторка: Јована Ђокић

На ушћу Саве и Дунава, налази се брег за размишљање „Фићир-бајир“, познатији као Калемегдан. Једно је од омиљених шеталишта Србије и знаменитости града Београда, а са богатом историјом чини важан археолошки центар. Често се, дакле, можемо задесити уживајући њиме, али се скоро никада не запитамо – шта ли је испод њега?  Под старом калдрмом , пар метара међу црвљивом земљом, вечно је коначиште оних – храбрих, невиних и недужних, који су се за слободу наших, старијих и будућих генерација борили. Тамо је колевка историје, подземних ратних грађевина и страха – како сачувати живу главу.

Нажалост, ми заборављамо. Али тло не – оно остаје сведок погибија и страхота које су српски народ задесиле, али и слободе, као резултат истих.

Бунар жеља

Римски бунар само је један од примера подземних знаменитости Београда. Мистично место смештено међу високим, цигленим зидинама налик оним у дворцима из филмова о средњем веку, мемљив воњ тешког ваздуха и неку неописиву, мртвачку тишину сматра се за „пупак света“. Изграђен је 1717. године и део је аустријског Београда. Дубок скоро 60 метара, може се поредити са висином Београђанке – а главна улога била му је складиштење воде током опсада Београда. Данас, ипак, није тако. На његовом отвору стоје решетке, а унутра, на стотине светиљки које се протежу дуж целе његове дубине. Функција бунара прераста у нешто налик обичној фонтани жеља – туристи у њега бацају новчић, замишљајући оно што желе да им се испуни, а место где су на стотине војника, завереника и противника живот оставили, претвара се у још једну туристичку атракцију, смештену под ногама града Београда.

Ако је веровати митологији, баш из овог бунара Орфеј је покушао да изведе вољену Еуридику из подземља, обманувши бога Хада мелодијом своје лире.  Међутим, постојао је услов – није се смео окренути и погледати где је она приликом изласка – и тако је Орфеј, пошто јој није чуо кораке, учинио баш оно што није смео, а Еуридика остала заувек у рукама бога смрти. Она није изашла ван, нити недужни војници који су за животе крај бунара стрепели, нити завереници, нити супарници који су у њега бачени. Ту је решетка, и ту су туристи. И диве се над њиховим гробним местом.

Глас водича одзвањао је у подземљу, док су новчићи звецкали, одбијајући се о зидине бунара. Остаје само питање – је ли им жеља испуњена?

Срећно топовско гнездо

Свега неколико минута хода од бунара налази се Војни бункер изграђен средином 20. века приликом налета нетрпељивости међу комунистичким земаљама након Другог светског рата. Југославија се нашла на раскрсници Покрета несврстаних и совјетских земаља, где ју је првим путем повео најпознатији машинбравар балканских простора,  Јосип Броз. У страху од реакције СССР-а настаје бункер намењен мушкарцима нижег раста и изванредне снаге који би руководили топом. Када се уђе у бункер, са свих страна налазе се мале спаваће собе, тик толике да стане један гвоздени кревет, данас зарђао и пуст. Испод степеница које воде до главне просторије – где је некада био топ – налази се неколико резервоара воде, а у углу белих, неправилних зидина смештене су црне овалне творевине, налик труби, које омогућавају доток ваздуха. Главна просторија намењена  поменутом артиљеријском оружју, посута шљунком и ниског плафона, изгледала је непотпуно – фалио је топ. Тако би војници у бункеру проводили месеце чекајући знак једног кандидата Нобелове награде за мир и, истовремено, кретора Голог отока, Тита, уколико би Стаљин одлучио да нападне.  

Цео бункер делује монотоно; нема светла, нема дана – остаје само ноћ. Све је исто.

Али, има оно нешто – срећан крај. Рата није било.

Место за излазак или археолошко налазиште­?

Остава барута, познатија као Барутана, смештена је при дну Калемегдана, испод стрмих камених степеница. Налази се иза великих, бакарних капија и са једном централном просторијом. Настаје као резултат страха Аустријанаца од судбине која је задесила дворац Деспота Стефана Лазаревића када је бачен експлозив на оставу барута крај њега, те су се његови делови распршили на све стране града Београда. Барутана је изграђена од кречњака, са великим рупама у пожутелим зидинама налик оним у Војном бункеру. Унутрашњост испуњавају саркофази, статуе и жртвеници боговима, поцрнели од људског додира, без стаклене заштите над њима, иако су старе више хиљада година. У каменим плочама уклесан је нераумљив латински , у форми налик епитафу, намењен да означи гробно место уважених грађана римског доба. Саркофази су овде украшени углавном животињским симболима – лавовима, орловима, јагањцима, који су у неуобичајеној позицији; неки носе ловоров венац, а неки бакљу и воде преминуле у подземље. „Ипак, ова београдска знаменитост, била је место журки деведесетих, а сарковази постоља звучника – нисмо ни данас много узнапредовали, с обзиром на чињеницу да је двориште оставе барута и даље место за изласке, и поред бројних клубова и кафића“, објаснио је водич.  И стварно, под је ишаран траговима од жвака, а на средини просторије налази се празан простор који је до прошле године попуњавало главно обележје Барутане – две скулптуре мушкараца из Сингиднума, које су срушене од стране малолетних дечака. Чисто из шале, нестала су обележја српског народа и историје.

Кроз шетњу подземног београдског заборава одјекивале су бројке жртава и начини њихове смрти које је износио водич. Насилна историја Балкана и лепоте знаменитости које су остале ван свих погибија, ко плод повести, нису испоштоване. Окрњене су, уништене, извитоперене, онако како само незахвалан народ уме. Слободе и права прихватамо здраво за готово, заборављајући дешавања тик иза почетка 21. века, па све до давних освајања Османлија. Баш зато, могли би се сложити са оним што је рекао Лане Гутовић – „Зидине градова некада су штитиле оне у њима од дивљака ван града, а данас би села требало да их имају ради заштите од ових дивљака из градова“.