Студентски радови

Пакао свакодневице

6. фебруар 2018.
Миљан Милићевић

“Седми континент” из 1987. године је први у низу филмских остварења Михаела Ханекеа који је стекао статус култног филма.  После 2 године од првог приказивања кренуо да се анализира у филмским школама, због аутентичног филмског језика. Теме које грозничаво окупирају режисерову пажњу су отуђење, потискивање емоција у модерном друштву, недостатак комуникације. Ханеке је овим филмом дао допринос “егзистенцијалистичкој кинематографији” која се бави испразношћу људског постојања.

Кадар којим филм започиње филм је аутомобил у перионици. Статична камера смештене унутар аутомобила хвата само прање шофершајбне. Метафора заточености модерног човека у гвозденом затвору (аутомобилу), он је роб сопственог технолошког прогреса. Новац који зарађује, технологија коју користи  створене су да “ослободи” човека окренули су сепротив њега. Створен је привид слободе. Аутомобил се креће, полако, нечујно и механички као и главни ликови кроз сопствене животе. Такође тон и тема филма се формирају на самом почетку, тишина у аутомобилу док је породица унутра. Колапс међуљудске комуникације, отуђеност једни од других.

Филм се састоји из три поглавља који покривају 3 године живота једне аустријске породице. Дани се ређају један за другим без икаквих великих дешавања. Девојчица Ева иде у школу и покушава да привуче пажњу правећи се слепа што је не успева. Њена мајка Ана, преузима радњу свог брата, док отац добије унапређење.

У првих 10 минута не видимо лица ликова. Аларм се укључује у 6 ујутру, устајање из кревета, доручак, спремања за посао/школу. Сведоци смо дневне рутине главних ликова. Неприказивањем лица, редитељ деперсонализује ликове и ствара универзалну породицу средње класе на Западу. Робовање јутарњим ритуалима, посао од 9 до 5 часова. Неке кадрове, чак и поглавља завршава “црним екраном” “black screen” покушавајући да створи прелаз између дана, и тиме креира елиптични наратив. Дани се не разликују један од другог, па чак ни у следећој години. Осуђени су на пакао свакодневице, без великих животних преокрета.

Ханеке нам даје мало информација о ликовима. Девојчица покушава да скрене пажњу на себе и избори се са самоћом. Сцена емотивног слома мајке у аутомобилу остаје без објашњења. Бег из свакодневног пакла за њих је могућ само колективним самоубиством који извршавају у трећем поглављу. Ханеке у својим интервјуима негира да је породица несрећна због могућих свађа међу супружницима. Зато се немамо никакве информације осим повремених слања писама од Ане Томовим родитељима. Ана шаље писма због немогућности да се лично изрази о свом животу, а касније и о својој одлуци о самоубиству.

Пејзаж “Седмог континента” по ком филм носи се јавља после Евине молитве пред спавање. Бекство из тегобне егзистенције је могућ тренутно у сновима или заувек самоубиством.

Испразност модерног начина живљења и утапања у конзумеризам се оснажује сценом ломљења ствари  по кући, продавањем аутомобила, подизањем новца са банковног рачуна и бацањем истог у вц шољу. Тренутак уништавања кућног акваријума са рибицама, тренутак емотивног слома Еве, Ане и Џорџа. Умирање рибица се алегорија чина који следи породици.

Метод нарације који користи Ханеке је срж самог филма. “Ликове кроз причу водим на такав начин, да збир њихових емоција и радњи током фима не омогућују објашњење њихових одлука”. Разлог самоубиства је остављен на гледаоцима да пронађу сами.