Пакао је у срцу депресивног човека

Србија се према индексу среће налази на позицији 87. од укупно 158, што је сврстава међу несрећније земље на свету, наводи се у Међународној студији о срећи. Низак бруто друштвени производ, лоша перцепција слободе у одлучивању, као и недовољно уређени системи социјалне и здравствне заштите, смештају Србију иза Словеније, Хрватске, Црне Горе и Косова.

За разлику од индекса среће, где се налазимо у доњој половини табеле, по броју самоубистава налазимо се на челу. У Србији сваког дана самоубиство изврши чак четири особе.

 

Србија је по броју самоубистава младих у самом светском врху. У последње четири деценије број самоубиства особа између 19 и 25 година увећао се чак четири пута. Сваке године у Србији се убије око 100 тинејџера, а процењује се да више од 10 000 младих бар у једном тренутку помисли на суицид.

 

Број вредан живота

Међутим, иако је установљено да спадамо у сам светски врх по броју самоубистава, Београдско саветовалиште за особе у психичкој кризи, због финансијских проблема затворено је још пре четири године.

Дежурни психолози Београдског саветовалишта радили су сваке ноћи од осам до шест ујутру, а бесплатна телефонска линија била је доступна свим грађанима.

„Ноћу су мисли најтеже, а људи усамљени. Ноћу се увек доносе непромишљене и исхитрене одлуке”, каже оснивач и директор Центра за превенцију самоубистава Бранка Кордић.

Управо тада телефон је најчешће звонио. Разговором са психолозима из Центра, људи су проналазили утеху, разумевање и мало саосећања.

„Разговор са младићем Николом трајао је више од четири сата. Када је окренуо број Центра, већ је стајао на ивици Бранковог моста. Звучао је уплашено и изгубљено. Све време је понављао да не жели да се убије и да ни сам не зна зашто се налази са друге стране ограде”, присећа се Кордићева.

Никола је себи одлучио да одузме живот, како каже она, јер га је оставила девојка. Међутим, ствари никада нису толико једноставне, те се иза једног конкретног повода, увек налази неколико скривених.

„Раскид са девојком за Николу јесте био окидач, али негативна осећања таложила су се годинама. Детињство је провео без оца, мајка је радила читав дан, а једина подршка био му је деда. Када је и њега изгубио, Никола се потпуно предао очају и самоћи. Дедину смрт није успео да преболи, јер је суочавање са проблемом за младића било превише болно”, објашњава Кордићева.

Упркос првобитној одлучности, разговор је за Николу значио много више од неколико изговорених речи. Он је одустао од сопствене суицидне намере и успешно се изборио са депресијом. Како додаје Кордићева, чак је и неколико пута звао да се захвали на помоћи.

„То је лепота овог посла. Када чујете да је захваљујући вашој помоћи један младић упознао живот и почео у њему да ужива. Није битно колико је непроспаваних сати иза вас”, говори Кордићева, која је по занимању клинички психолог .

Када су први пут остали без средстава, психолози су волонтерски радили још девет месеци. Међутим, такав модел рада није био одржив, а из државне администрације нису имали воље да отклоне законске препреке и омогуће рад саветовалишта.

„Центру је на месечном нивоу потребно тек нешто више од сто хиљада динара. Невероватно је да нико у овој држави нема слуха за оне којима је помоћ неопходна. Куда ми то као друштво идемо? Који то новац може бити важнији од људског живота?”, пита се директорка Кордић и додаје да је до сада изгубила сваку наду да ће Саветовалиште поново бити покренуто.

Породица као узрок самоубиства

Међу децом млађом од петнаест година самоубиство није уобичајено, а помисао на такав ћин најчешће се јавља на почетку адолесценције.

„То је период када млади себе почињу да преиспитују, а свет им се чини као превише сурово место. У немогућности да промене како њега, тако и себе, млади постају депресивни и разочарани”, објашњава психолог Данијела Глушац.

Највећи број младих који покушају да изврше самоубиство долази из нескладних породица. Нефункционални породични односи остављају на своје најмлађе чланове велики траг, јер у најважнијим тренуцима живота они немају подршку њихових родитеља.

„Породица је институција која у животу може да нам буде велики ослонац, али и извор скривених траума. Са отровним стрелицама својих родитеља неки млади никада се не изборе”, указује Глушац.

Она каже да истраживања јасно показују да су самоубиству склонији млади који потичу из породице где је суицид присутан генерацијама. Такође, Глушац одбацује могућност да је генетика главни узрок појаве сусицидног понашања. Породица, као основни извор социјализације, важан је фактор у изградњи личности сваког појединца.

Самоубиство је чин против трпљења, а не против живота

Ипак, управник психијатријске болнице „Драгиша Мишовић” Војислав Ћурчић, сматра да породични проблеми нису главни узрок самоубистава код младих.

„Верујем да је то више лични чин. Постоје примери самоубица који потичу из угледних грађанских породица и складних бракова. Људска психа није статистички податак. Све зависи од случаја до случаја”, тврди др Ћурчић.

Управник каже да је код младих самоубиство најчешће импулсиван чин. Дешава се у тренутку кад особа више није у стању да се избори са сопственим негативним мислима.

 „Када желе да окончају живот, тинејџери обично гутају велику количину таблета или секу вене. Међутим, постоје и они агресивнији, као што је младић који је легао на темпирану бомбу”, присећа се суицидолог Ћурчић.

Самоубиство никада не долази изненада. То је дуг процес акумулације незадовољства и усамљености. Особе које су склоне суициду углавном показују одређене знаке упозорења на које би њихова околина требало да реагује. Како објашњава Ћурчић, млади се најчешће повлаче у себе, одвајају од друштва и избегавају пријатеље, губе енергичност и вољу, те напуштају бављење активностима које воле.

Најбоља превенција за душевне болести јесте разговор. „Нажалост, живимо у држави у којој је срамота ићи код психолога или психијатра. Ако некога боли зуб, то сви поштују, и то јесте објективан разлог за нечију нервозу и нерасположење. С друге стране, ако некога нешто секира или га боли душа, то баш и није неки разлог да се обрати лекару за помоћ”, наводи Ћурчић.

Самоубиство као инат

Самоубиство је сложен феномен и њему увек претходи процес. У почетку се обично јављају пролазне суицидалне мисли, након чега долази до детаљнијег смишљања и развијања конкретних планова. У залеђини тог процеса налази се интеракција психолошких, генетских и социјалних фактора.

„Код младих је у већини случајева реч о егоистичном самоубиству. Тим чином млади желе да казне социјалну средину, најчешће родитеље. Овакав тип самоубистава углавном се догађа услед дисфункционалне породице у којој потоји висок степен строгости родитеља према деци”, објашњава социолог Милош Бешић.

Такође, он генерацијско осујећење уочава као други образац самоубистава код младих.

„Неадекватна социјализација или низак социјални и економски статус родитељске породице, тинејџере доводи у ситуацију искључености у односу на вршњаке. То производи фрустрацију, анксиозност и депресију”, закључује Бешић.

Чин против творца света

Кроз људску историју самоубиство је схватано и прихватано на различите начине у зависности од епоха, култура и религија. У старом Риму тај чин је сматран храброшћу, а у Јапану поносни начин смрти који је достојан само витеза. У Србији је и данас самоубиство чин којег се многи стиде. За то одговорност сносе институције ситема, међу којима је и црква. Својим религиозним уверењима, она додатно стигматизује суицидне особе, изопштавајући их из друштва.

У српском патријархалном друштву религија и даље има велики утицај. Монотеистичке религије чин самоубиства  сматрају једним од највећих грехова.

„Свештеник не може присуствовати сахрани особе која је извршила самоубиство. Сматра се да онај ко дигне руку на себе, диже руку и на Бога”, објашњава свештеник Раде Тодоровић.

Он каже да црква тај чин осуђује, јер се сматра да једино особа која нема довољно вере у Бога може помислити на одузимање живота.

„Бог нам је дао живот и он једини има право да га узме. Ми, као људи, превише смо ситни и небитни да бисмо одлучивали о нечему тако светом као што је живот”, додаје Тодоровић.

Депресија је највећи непријатељ младости. Адолесценте често води у очај, ирационалност, па понекад и у смрт. Једно од решења за тај проблем може пронаћи и сам систем уколико почне одговорно да се понаша према онима којима је помоћ преко потребна. Ако се број самоубистава младих у наредним годинама значајно не смањи, Србија ће постати „најстарија” држава у Европи.