„Орлови“ бране европско сребро у Данској

Пет градова у Данској ће од 12. до 26. јануара бити домаћини 11. Европског првенства у рукомету. Домаћа селекција није могла да се нада бољем сценарију, пошто ће пред својим навијачима бранити титулу освојену пре две године на такмичењу организованом у Србији.

Тада су Данци у финалу савладали управо „Орлове“, који осветнички поход крећу из групе А, у којој су им противници селекције Француске, Пољске и Русије.

Од сјаја до очаја и назад

Пре него што кренемо са улажењем у суштину, ваљало би подсетити се блиске прошлости, односно резултата које је наша репрезентација, под три различита имена, остварила на досадашњим појављивањима на смотри најбољих европских рукометних националних тимова.

Почело је више него добро, на првенству одржаном у Шпанији 1996. године састав који је предводио селектор Зоран Живковић освојио је бронзану медаљу, савладавши Шведску минималним резултатом (26:25).

Дрес репрезентације Југославије тада су носила имена попут Драгана Шкрбића, Недељка Јовановића, Игора Бутулије, Дејана Перића, те браће Перуничић, а пут у финале закрчио им је домаћин, касније поражен од Русије у финалу.

Пета позиција освојена две године касније у Италији није схваћена као упозорење, па је ЕП у Хрватској 2000. пропуштен. Повратак је уследио у Шведској, али без разлога за икакво славље, десета позиција, из негативну гол разлику (160:161) упалила је црвену лампицу у рукометној организацији.

Незнатан напредак виђен је у Словенији 2004. године, заузета је осма позиција, да би потом уследио још један црни период. У Швајцарској се последњи пут појавила селекција под именом Србије и Црне Горе, а 2008. није изборен пласман на такмичење у Норвешкој.

Тек 13. позиција у Аустрији није наговештавала ништа добро, али је одлуком да организује Европско првенство 2012. године Рукометни савез Србије урадио можда и кључну ствар у враћању рукомета у жижу интересовања.

Сребро је засијало златним сјајем, али оно се мора схватити као граница испод које не би требало да се иде, како на играчком, тако и на организационом и логистичком нивоу.

Пут до Данске

“Домаће” сребро није наплаћено на Олимпијским играма у Лондону, свега једна победа из пет утакмица била је довољна за девето место, а слична ситуација догодила се на Мундијалу у Шпанији. Овога пута три тријумфа, исто толико пораза и десета позиција, што није слутило на добро пред квалификације за Европско првенство у Данској.

Квалификациону групу 7 поред Србије чиниле су Аустрија, Русија те Босна и Херцеговина, а стартне победе над “Зборњајом” и селекцијом некадашње југословенске републике најавиле су да селектор Веселин Вуковић и даље у рукама држи контролу. Ипак, то је био само привид…

Лоша карма у репрезентацији провејавала је и на Светском првенству у Шпанији. Играчи су се заситили селектора, селектор се заситио играча и промена је била неминовност, нарочито после пораза и ремија са Аустријом. Љубомир Врањеш, као вероватно најбољи рукометни тренер на свету тренутно, преузео је врућу столицу, својим карактером и знањем је стабилизовао тим који је поново савладао Русију и БиХ и обезбедио пласман на ЕП са прве позиције.

Врањешов мандат трајао је свега нешто више од недељу дана, Вуковић је већ постао прошлост па је логичан потез било проналажење нешто млађег стручњака. Идеалан кандидат постао је Владан Матић, својевремено сјајно лево крило, а од 2007. године и тренер. У досадашњој каријери предводио је Пик Сегед, Будимпешту и Цеље, а у једном периоду обављао је функцију помоћника у стручном штабу репрезентације Мађарске.

За кога ћемо навијати?

Пут Данске ће кренути састав који је са једне стране драстично промењен, а са друге прилично сличан оном сребрном из 2012. године.

У односу на претходни шампионат Европе у саставу Србије неће бити средњег бека Далибора Чутуре, крила Милоша Костадиновића и Добривоја Марковића, десног бека Ивана Станковића и голмана Драгана Марјанца.

Ипак, највећи хендикеп за нашу селекцију представљају повреде Ненада Вучковића и Жарка Шешума, двојице рукометаша који поред великог искуства, поседују и велику играчку интелигенцију, те практично једним потезом могу да реше меч.

Због одсуства Вучковића на Матићу ће бити да пронађе прави одбрамбени концепт, у којем ће сада први човек бити Никола Манојловић, али ту неће бити некадашњег рукометаша Црвене звезде да му “чува леђа”.

Сада ће та улога бити на неком од пивотмена, а у конкуренцији су Растко Стојковић и Алем Тоскић, док ће млади и екстраталентовани Мијајло Марсенић вероватно највише минута добијати у фази напада.

Од њега треба очекивати да буде изненађење првенства, како због младости, тако и због сјајних физичких предиспозиција (висок 203 цм, тежак 110 кг).

Када се говори о одбрани мора се истаћи улога Дарка Станића, човека који је након неколико великих успона и још већих падова дошао до тога да буде прозван “министром одбране” и једним од најбољих чувара мреже на планети.

Иако у позним играчким годинама (рођен 1978. године) и у Данској ће бити командант дефанзиве наше репрезентације, са задатком да сачува мрежу и улије самопоуздање играчима у нападу. О њему је у јавности створено мишљење да је непогрешив, међутим баш због поменутих успона и падова, селекцији је неопходан још један квалитетан голман, а у овом случају Матић се одлучио за комбинацију младости и искуства.

Позиција левог крила готово увек је резервисана за Ивана Никчевића, који је један од најискуснијих и најстандарднијих репрезентативаца. Од њега много тога зависи у нападу, способан је ни из чега да постигне погодак и то је квалитет више за игру у нападу. Имао је одређених проблема са повредама, али је паузу у клупском такмичењу искористио за опоравак и вероватно ће бити потпуно спреман.

Некада се много очекивало од Марка Ћурувије на крилној позицији, временом је и Добривоје Марковић добијао шансу, али је није искористио, те ће алтернатива Никчевићу бити 23-годишњи Немања Илић, некадашњи рукометаш Партизана, а сада члан француског Тулуза.

Слична ситуација је и на супротној страни, где је први избор и даље Рајко Продановић, који иза себе има солидну сезону у немачком Рајн Некару. За разлику од прошлог шампионата Европе, шансу са клупе неће чекати Милош Костадиновић, већ Богдан Радивојевић, још један бивши члан београдског Партизана, а сада рукометаш немачког Фленсбурга. С обзиром да Продановић има 27, а Радивојевић тек 23 године, селектор Матић у будућности неће имати превише мука око позиције десног крила.

Иако на први поглед не изгледа тако, бековске позиције су претрпеле највише промена и биће занимљиво видети шта може донети комбинација младих снага и прекаљених асова. Ту су капитен Момир Илић, његов имењак Рнић, те веома талентовани Миљан Пушица и Драшко Ненадић.

Вероватно највећа нападачка снага репрезентације Србије лежи у левој руци Марка Вујина, који је након одласка Момира Илића из Кила постао прва опција у офанзиви једног од најбољих клубова у Европи. Питање је у каквом физичком стању стиже у Данску, с обзиром на тешку сезону, али је готово сигурно да ће представљати велику претњу противницима, нарочито због могућности да са великих раздаљина ка голу упути изненадне и страховито прецизне ударце.

Још један момак из генерације ’90. спреман је да ступи на велику сцену. Немања Зеленовић је неколико сезона био сјајан у редовима Црвене звезде, а 2011. године постао је члан Цеља, где је био у прилици да сарађује са садашњим селектором Владаном Матићем.

Изгледа да је коначно дошло време да Петар Ненадић докаже зашто је својевремено проглашаван најталентованијим младим играчем света. Повреде су њега начиниле рукометашким Немањом Александровим, међутим шампионат у Данској може све да промени и да лансира некадашњег члана Црвене звезде у сам врх европског рукомета.

Ко нам стоји на путу ка одбрани медаље?

Пред изабраницима Владана Матића налази се велики посао већ на старту шампионата. Прва препрека је селекција Пољске, која се годинама уназад сврстава међу најбоље репрезентације света.

Главни адут селектора Михаела Биглера биће голман Славомир Шмал, један од најквалитетнијих чувара мреже на планети, који се након осам година проведених у Бундеслиги вратио у домаћи шампионат, а након Европског првенства најавио је повлачење из националне селекције, тако да ће у Данску стићи и са додатном мотивацијом, да се на најбољи начин опрости од дреса са државним грбом.

Бартломиеј Јашка биће “мозак” нападачких акција, а о томе на шта је све спреман за добробит репрезентације, говори и чињеница да је утакмицу за бронзу на Светском првенству одиграо са поломљеном руком. На другој страни, у одбрани ће главна карика бити Маријуш Јуркевич, који је по повратку у пољски шампионат у тиму Висле показао да може бити опасан и у нападу.

“Орловима” потом следи дуел са селекцијом која је буквално на новом почетку. Кормило руске репрезентације је после заузимања 15. позиције на ЕП у Србији напустио легендарни Владимир Максимов, а на то место стигао је тренерски двојац, Олег Кулешов и Александар Риманов.

Светско првенство у Шпанији видело је потпуно нов стил руског рукомета, акценат је сада више на брзини него на снази, а у том систему издваја се бековски тандем Горбок – Игропуло.

Последњи, а вероватно и најтежи испит за изабранике Владана Матића биће дуел са Француском. Олимпијски шампиони пролазе кроз транзициони период, Дидије Динар и Гијом Жил су се опростили, али тренер Клод Онеста и даље на располагању има врхуске рукометаше.

“Галске петлове” предводи несуђени “Орао” Никола Карабатић, који је са 29 година освојио готово све што се може освојити и до краја каријере ће играти растерећено и за своју душу. А и за задовољство великог броја навијача.

Ако је рођени Нишлија опасност по одбране противника, онда је Тијери Омеје човек кога се прибојавају сви нападачки оријентисани рукометаши. После седам година проведених у Килу у 37. години вратио се у домовину, заиграо за Монпеље како би се што боље спремио за Европско првенство у Данској које ће му вероватно бити последње у националном дресу.