Писац који мири Исток и Запад. Писац који је симбол савремене турске књижевности и први нобеловац из земље лана и чаја. Човек кога светски магазини сврставају у најмоћније људе света. Орхан Памук. Када се помене ово име, Турци напросто заћуте, а читаоци широм понављају његово име нестрпљиво ишчекујући његово ново дело. Зато смо замолили Мирјану Маринковић, професоркут туркологије на Филолошком факултету и преводиоца Памукових дела на српски да заједно са Журналистом направи Памуков портрет. Са професорком смо разговарали и о томе колико је тешко преводити Памукова дела, зашто је он спона Истока и Запада , и зашто је у свету толико слављен и обожаван, а у Турској одбациван.
„Памука сам упознала на једној вечери приликом његове посете Београду и прво што сам запазила је да углавном носи плаве кошуље без кравате, тамне панталоне и сако“, започиње професорка Маринковић своју причу о најпознатијем турском писцу. “Најпре сам га упитала- које новине чита у Турској? Памук ми је само тихо одговорио- „све новине лажу, све до једне су режимске, немојте им веровати“. Ипак, утисак који сам о Памуку стекла, када сам се са њим први пут упознала у Београду, није се много разликовао од онога како сам га замишљала. Памук је непосредан, али не претерано. Једноставан је човек, који је страшно усмерен на свој рад. Чак ми се чини и да је све у његовом животу у другом плану, па чак и породица, лична задовољства нису му пресудно битна“, присећа се професорка Маринковић, која је превела пет од осам његових књига које се могу пронаћи у домаћим књижарама.
„Истанбул“, „Музеј невиности“, „Црна књига“, „Друге боје: есеј и једна прича“ и „Тиха кућа“, пет су Памукових дела, које је преводећи професорка Маринковић се упознавала са симболом турске модерне књижевности . У разговору за Журналист Памуков српски преводилац каже да је „Музеј невиности“ било лакше преводити, док у „Тихој кући“ Памук наизменично мења стил, мења концепцију приче, користи и архаични и модерни језик. „Он је човек једне веома згуснуте реченице која има много својих „екскурзија”, удаљавања од основне теме и ту његову нит треба сачувати као и његову музику, ритам приповедња“, појашњава професорка Маринковић.
Професорка Маринковић подсећа да се на Нобелову награду за књижевност која је Памуку додељена 2006. године гледа као на признање целокупној турској књижевности. „Сматрам да у Турској не постоји писац који је у тој мери успео да пише о локалним темама, а да буде читљив и у Њујорку и у Токију. Памук је велики писац, јер разуме свет и што се осећа грађанином света“, истиче професорка Маринковић.
Памук у својим делима тежи да помири традицију и модернист, жели да направи не само синтезу Истока и Запада, већ и синтезу културе која је успостављена у републиканско доба и оне која је де факто постојала до Ататурковог времена и имала дивне продукте. „Његове приче о минијатуристима из књиге „Зовем се црвено“ су нешто фантастично где је изронила та чудесна култура која више никога није занимала“, каже професорка туркологије.
Ипак, Памуку ни политика није била страна, а због ње је у домовини често погрешно тумачен и одбациван. Роман „Снег“ је до сада једино његово дело политичког карактера. Радња романа смештена је у граду Карас у североисточном делу Турске у који долази новинар Ка како би извештаво о локалним изборима, међутим тада се збио још један догађај. Младе жене које су приморане да скину вео у знак неслагања и протеста извршиле су колективно самоубиство.
„Орхан Памук овим романом покреће питања која су веома важна за турско друштво. Оно што је разљутило и конзервативце и секуларну елиту у Турској је то што је он имао разумевања и за једне и за друге, обе стране је хтео да саслуша“, подсећа професорка Маринковић.
У „Истанбулу“ Памук пише о својој породици, детињству и граду са којим је нераскидиво повезан. Памук пише о себи и о граду у којем је рођен – његов „Истанбул“ има два јунака: Орхана Памука и град Истанбул. „Истанбул мог детињства доживео сам као оловносиво, полумрачно место у две боје“, пише Орхан Памук.
„Памук спаја оно што нико није спојио, спаја писање турских писаца о Истанбулу са писањем западних писаца о Истанбулу и колико је то све утицало на начин на који он види Истанбул“, објашњава професорка Маринковић.
Овај аутор је у свету признат као велики писац и препознат као мост који спаја Исток и Запад. На питање како је прихваћен у својој домовини професорка каже да је далеко успешнији и да се далеко више чита у свету, него у Турској. „Он има оријенталистички поглед на свет, очима западњака гледа на своју сопствену земљу и то се не свиђа традиционалној публици, такође, он је разоткрио многе табуе и одлучно се бори против њих. Људима је тешко да се са њим идентификују не само због његовог порекла, већ и због његовог образовања, ставова, другачијег погледа на свет“, закључује Памуков српски преводилац.
Последњи радови
Интервју недеље13. јануар 2015.Прави бунтовници су данас ретки
Студентски радови28. децембар 2014.Прва београдска адреса студента
Наука и уметност15. децембар 2014.Успони и падови људи из Хиландарске
Интервју недеље7. децембар 2014.Девојке су ме водиле у позориште