Студентски радови

„Оно што је човек, то мора да буде и уметност“

24. мај 2019.
Marko Novosel

Божидар Плазинић, уметник и културни посленик огромне енергије, коју је у овом времену немогуће пратити. Довољно је поменути неколико међународних пројеката који се већ дуги низ година одржава на овим просторима. Отворена књига Балкана, Арт дијалог, Међународни симпозијум „Уметност и папир“…То су пројекти који имају мисионарску улог у друштву, што дуго опстаје у урушеном систему вредности. Рођен у Губеревцима у Драгачеву 1954. године. Студирао на Академији уметности у Сарајеву, Букурешту и Ријеци, и на Високој школи за конзервацију и рестаурацију у Београду. Члан је УЛУС-а од 1980. године, а од 2001, има статус истакнутог уметника. Када сам се распитивао где могу да нађем господина Плазинића, рекли су ми да када није у свом атељеу или у свом Тијању, онда обавезно седи са својим пријатељима и својим школским другом Ђолом у Хотел „Београду“, популарно званом ХБ. И баш тако затекао сам га управо ту, где је причао виц о Драгачевцима. „Срела се два Драгачевца у Чачку, те један одмах поче причу: „Где си пријатељу мој, велики и драги, откад се нисмо видели? Како си шта радиш? А овај одмах узврати: Дао бих ти, али немам ни динара“. И док пије ко зна коју кафу почиње прича …

Од тешког детињства до успешног уметника

Рођен у Драгачевском селу Губеревци, „тадашње село лепо али тешко за одрастање, све до 1970. године нисмо имали струју, једна лампа у соби и ту читај па ако се мало више нагнеш изгориш косу“. „У селу је била једна крушка а на крушци звучник и ту се слушала музика али она лепа права народна, босанске севдалинке а не као ова данашња“. Орјентисали смо се према тој крушци, ако неко тражи неку кућу кажеш му 300 метара од Ракове крушке.“ „Кад сам отишао у Чачак на даље школовање нисам никад гледао филм, нисам знао за Битлусе (The Beatles), Ролингстонсe (The Rolling Stones) али сам био паметан па кад мој професор музике каже да је Бетовен добар музичар ја сам то слушао и нисам рекао да ми се то не свиђа као што данашња деца кажу, ако им се нешто не свиђа то не ваља.“ Али ми у почетку није било лако мучио сам се али данас слушам само ту врсту музике. “ „Чула се васпитавају, не рађа се са укусом, укус се ствара.“

Уметност је домен сродан ватри

Док кроз шалу и добацивање са суседних столова добро познатих особа настављамо причу…. “ За све своје пројекте немам неку финансијску подршку, водим се тиме да све што се почне то се и заврши.“Мој мотив да радим све ово је интерес. Људи мисле да је интерес новац, за мене је интерес да док сам жив створим један капитал не толико лични већ оно што ја могу да урадим за своју средину и за људе у мојој околини. Мој циљ је да сваки пут на некој манифестацији учествују млади уметници и да се моја средина препозна, као и да неки људи из моје средине добију неки уметнички бенефит“, објашњава Плазинић и истиче да “ људи који се овим баве не могу очекивати да буду нешто препознати и награђени, јер уметници нису неке медијске звезде. „То што урадим за мене је награда. Визуелна уметност или ликовна, никада није имала неку публику као музика, не треба тражити неку масовност у томе. А онда са великом тугом и са погледом у даљину проговара. „Сам сам са децом, до скоро сам двоје школовао, сада једно. Супруга ми је умрла, имам проблеме, али ја их носим „невидљиво“. Сматрам да људи треба да се осећају почашћено јер могу да носе такве проблеме. И желим да ширим оптимизам. Имам 62 године и хоћу у 103 години да кажем не могу више“.

Појам празног

Важно место у раду Плазинића има појам празног-код њега је празно свесадржајност.“Ја сам за византијску естетику: не постоји појам црног, таме, за њих је црно последњи степен реализације светлости. Човек нема пречи задатак него да нађе то парче светлости у својој дубини, у мраку свог бића. Ако је нађете у себи, не треба вам светлост око вас“. А ја сам дубоко уверен да је уметник нашао одавно ту светлост у себи. Наручује још једну кафу, иначе ништа друго и не пије, једе веома мало и увек носи одело у црној боји.

Отисак додира

„Кад сам имао неких 20 година био сам сарадник Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, радио сам на археолошким налазиштитима са Бреном (Обренијом Вукадин), Вељком (Вучковићем) и легендарним директором Радомиром Станићем. Станић ми је тада рекао да су у уметности најважнији етика и естетика. Тога се држим до данашњег дана.“ Само неки од великих пројеката ликовног уметника су Нојева барка, Век црног квадрата, Трговина земљом. „Оснивач сам прве еколошке колоније у овом делу Европе „Уметност и папир“, као и „Библиотека отворена књига Балкана“Калиграфску колонију у Овчар бањи, водим и своју приватну школу и истовремено припремам децу за упис на Академију уметности и средње уметничке школе. Око десет ђака годишње спремам за Академију, а од 241 ђака, колико сам, спремио, 238 је уписало Академију. За 24 године само троје деце је пало. Поносан сам на моју школу.“ У селу Тијању ради на пројекту „Међународни резиденс центар“, који ће имати око 470 метара квадратних, додајући да је то изградио личним средствима. „То радим већ 10 до 12 година, мало по мало, некада уз помоћ спонзора, али остало је још око 20 одсто да се пројекат заврши. Можда би он био и завршен, али моја обавеза према селу је да када радим своје објекте помогнем мало и селу, па сам преузео велике радове на адаптацији школе, затим поставку нове мермерне склуптуре Небојше Савовића која је стављена у двориште, довео сам Инглиш бук (Englesh book) из Нотингема који је купио две куће у селу и једну нову направио и ту се спрема још 14 кућа“, прича Плазинић.

Признања као “ очекивана“

Као круна рада и прегалаштва ту су и награде…“За ове године мога рада добио сам 32 награде, најзначајније су ми: Медаља за сликарство на Међународном салону у Паризу 1987, Укупна награда Југословенске Академије уметности у Загребу 1987, Награда за сликарство на 38. Октобарском салону у Београду 1997, Октобарска награда града Чачка за ликовну уметност 1993…..“, могли би овако дуго. Друг Ђоле га подсећа на изложбу у павиљону Удружења бугарских уметника у Софији. „Био сам изненађен на који начин су ме дочекали и представили. Једна мала али веома угледна међународна галерија у Софији позвала ме је да у оквиру тог међународног програма отворим сезону својом изложбом под називом „Библиотека“. Реч је о експонатима у форми књиге. Прича да је његов живот велики роман, јер је са десет и по година почео да живи сам, додајући да тај пут не би мењао ни са чим у животу, јер је то једно богатство. “ Неко је рођен у кући академика и имао је два корака до циља, а ја сам од детета које оре и копа, које је ишло у гумењацима у средњу школу стигао до онога што сам данас. Од мене се најмање очекивало да будем уметник и могу да кажем да када би се поново родио, опет бих отишао на ту страну. Хвата ме страх кад погледам уназад на пређени пут. Идући тим путем човек само може да уради две ствари, да склизне са правог пута или да се учврсти морално и радно на том путу“