„ВОЛИМ ПЕСМОМ ДА ОТВОРИМ ПИТАЊА КОЈИМ ЋУ РАЗМРИСИТИ ТРЕПАВИЦЕ“

Сматра да се Човеком постаје, а не бива. Међутим, каже да је лакше остати, него постати Човек. Пише „одувек“, јер је то његов начин да одмори мисли када добију дозволу да сиђу са покретне траке свакодневнице. У писању се труди да се држи своје мисли, јер је његова мисао – његов дављенички посао. О томе колико је важно разумети друге, а не изгубити себе, зашто је изван свог рама, ко је отео речи „хвала и извини“, због чега су „Прљаве људске шаке“, ко су „Млади који долазе“, како греје „Матићев шал“, али и којим језицима „стара младост“ и уопште поезија говори, разговарали смо са најмлађим чланом Удружења књижевника Србије, песником Огњеном Караџићем, након промоције његове друге збирке песама „Три језика старости“.

 

 

Апсолвент сте социологије на Филозофском факултету у Београду. У једној песми кажете: „Не могу песмом много“, иако сте већ објавили две збирке песама, а однедавно сте постали и члан Удружења књижевника Србија, као и један од учесника пројекта „Млади долазе“ који негује писану реч. Откуда интересовање за поезијом и речима уопште?

Живимо у таквом историјском тренутку да се ја и људи попут мене који су направили сличне животне изборе сусрећу углавном са својим немогућностима. Уместо да схватим шта све могу песмом, a шта све могу социологијом, мени из дана у дан остаје све мање ствари које могу а све више које схватам да не могу. Притом не мислим да сам ограничен сопственим могућностима већ системом који потура свој образ како би добио пољубац пријатељества, а сакрива се у мрак да не видимо његову суштину. До скора сам био  убеђен у оно што су ми говорили да је средње име овог система „Плати и може“, али онда сам постао део пројекта „Млади долазе“ и схватио да неке ствари немају цену, и да кад ентузијазам води идеју и реч „Хвала“ има вредност онога чиме смо научени да се захваљујемо. Пројекат „Млади долазе“ заједно са свим песницима и песникињама које сам тамо упознао вратио је мало оптимизма када је моје виђење културне сцене у питању. Упознао сам и оне велике песнике, нпр. Бранислава Вељковића, и код њега сам први пут осетио шта значи кад неко има „песничко искуство“. И он и Гроздана Лучић Лалић су увек знали да нас посаветују јер једноставно осећају оно што пишемо.  Пишем „одувек“, то је начин на који волим да одморим мисли када добију дозволу да сиђу са покретне траке свакодневнице, а ичешће у овом пројекту, као и пријем у Удружење књижевника је, што се мене тиче, дошло у правом тренутку.

 

 

Да живимо у немилосрдном времену у којем смо одсутни и помрачини, у времену у којем не видимо највеће животне вредности, нити пут сопственог срца, Ви проговарате у Вашој првој књизи: „Прљаве људске шаке“. Колико је тешко сачувати чисте прсте у времену прљавих шака и остати човек у времену људи?

Лакше је остати него постати човек јер је у питању прихватање једног обрасца,  који вам налаже да покушате у својим погледима укључите искуства што више људи, ако је могуће онда оних људи са којима се најмање слажете. Не морате их одобравати, не морате их подржавати, довољно је да разумете. И битно је да у том разумевању других не изгубите себе. Разумите, и са задовољством се дистанцирајте од свега што вам не одговара.
Волео бих само још да напоменем, овде те „прљаве шаке“ нису прљаве ни од игре у блату ни од рада у руднику. Прљаве су руке оних који мисле само на себе и којима се све врти око њих. То кад почнеш да мислиш то је први знак да нешто није у реду са твојим шакама.

 

Такође у „Прљавим људским шакама“ говорите и о маргинализацији духовних добара у жељи за што бржим стицајем материјалних, будећи свест о непходној промени модерног друштва. Међутим, чини се да друштво и даље спава. Због чега?

На ово питање је јако тешко одговорити а остати политички коректан. Али рецимо да је стање такво зато што не могу да продам захвалност да купим ручак, али могу мобилни телефон. Не бих баш до те мере сатанизовао друштво (односно људе) да кажем ето да су они бољи људи, да они верују у ово или оно било би боље. Људи се данас не осећају сигурно, немају никаквих гаранта да сутра неће бити горе, а знају да боље неће бити. И не можеш онда ни да се љутиш на неког што нема времена за позориште, или што се не окрене да каже „извини“ када те закачи у пролазу. Ни њему/њој се нису извинили за много горе ствари. Али из неког мени непознатог разлога влада уверење да кад би људи научили да се захваљују или извињују да би све било боље. А ја сам сигуран да сви ти људи знају да кажу и „Хвала“ и „Извини“; мислим да само не могу да размишљају још и томе.

 

За прву збирку песама добили сте и значајно признање „Матићев шал“ који се додељује младом уметнику до 27 година. Греје ли „Матићевац“ лети и какав је осећај имати га у свом књижевном ормару?

Велика част је добити Матићев шал, поготово што имате само једну прилику за то. Само једну прву књигу имамо. Али након што ме је прошло оно почетко еуфорично стање, схватио сам једну другу ствар, за шта је заслужан мој однос према наградама. Ја уопште нисам освојио Матићев шал, ја сам њега само задужио својом првом књигом. Сад имам цео живот пред собом да га одужим, и надам се да сам први део вратио својом другом књигом. Тако да да, греје „Матићевац“ и лети, греје сваки дан, обавезује на одговорност, подсећа на почетни ентузијазам у писању.

 

Недавно је Ваша друга збирка песама„Три језика старости“ изашла из штампе. Њено јавно представљање било је у Удружењу књижевника Србије. Да ли младост ћути док старост проговара и којим то језицима „старост“ говори?

Не ћути младост, она говори! То је била моја поента на крају крајева. Неки пријатељи су ми говорили: „Како то да пишеш о старости са непуне 23 године?“ … То је испрва добра поента, али ако мало боље размислите, шта би онда смела млада особа да пише? Шта ми даје за право да пишем о љубави поред песника који воли 40 година дуже од мене? Шта ми даје за право да пишем о било чему, кад ту има песника који знају више и боље? Било би онда најбоље да не пишем ништа до шездесете. И с обзиром на то да се овде само стари питају (прочитајте песму „Велики мудраци“) ја сам одлучио да постанем стар, тако што сам рекао да је младост – из које ја наступам, заправо први језик старости. И сад кад сам теоријски обезбедио нама младима неопходан услов да би нас ико саслушао, односно нашао сам начин да и ми будемо стари, сад чекам да се то догоди и ван теорија. Да се млади питају нешто.

 

 

Ким Тамара Жебић је особа која је улепшала Вашу промоцију, јер је на стихове Ваше песме „Дишеш кроз ноздрве моје“ компоновала музику. Какав је осећај чути своју поезију, како се у виду песме, вијори из нечијег гласа?

Фантастичан! Ким је стварно мајстор у ономе што ради, и надам се да ћемо још дуго „сарађивати“ иако у суштини није то никаква сарадња већ чисто пријатељство, тако да не морам да бринем. Њој сам стварно неописиво захвалан и сумњам да ћу икада моћи довољно да се захвалим. Имам једног пријатеља у Хрватској, Емануел Српак је у питању, он је фантастичан млади песник, али и кантаутор, тако да некад успем да га наговорим да одсвира „нешто моје“ и тако чујем шта све пропуштам тиме што нисам рођен са тим талентом.

 

Професорка књижевности, песникиња и добитница овогодишњег „Матићевог шала“, Јулијана Јанковић, рецезент је Ваше друге збирке песама. Ваш стил писања упоредила је са Настасијевићем. Полази Вам за руком, као мало коме данас, да увек пронађете праву реч и да са мало речи много кажете. Колико је тешко бити сажет, а опет све рећи и које Ваш књижевни узор, ако га имате?

 Истина, Јулијана ме је упоредила са Настасијевићем, притом није наравно мислила да нам се поклапају стилови већ да се негде код мене може пронаћи неки настасијевићевски моменат. Било би превише упоређивати ме са њим, колико год да ме волите. Мада, ја волим песмом да отворим питања којим ћу размрсити трепавице, па ко шта види. Нећу ја да гледам уместо вас, али ћу да вам понудим да станете на моје место. Што се узора тиче ствар је мало компликованија, јер има пеника које много волим да читам, којима (позитивно) завидим на начинима на које успевају да искомуницирају и са песмом и са читаоцима, али нема песника за које могу да кажем да желим да будем као они. Желим да се држим своје мисли, јер је моја мисао – мој дављенички појас, па где завршим.

 

У једној песми кажете: „Не могу из свог рама“. Јесте ли покушавали некада да изађете из њега и да ли и колико је тешко бити урамљена слика посматрана од стране многих, а виђена само очима ретких?

Ја сам стално изван свог рама, јер ван њега много боље функционишем. Или барем волим тако да мислим о себи. Рам из те песме је заправо туђи рам, рам у који вас ставе, и из тог рама се не може. И упамтиће вас или по доброј души или по ружном осмеху, али ретко, или готово никада по ономе што сте стварно били, већ увек по ономе што њима одговара.

 

„Последњи будан човек“ је песма у којој говорите о томе како ћете нахранити своју сенку да и она одрасте, како бисте имали сапутника у ноћи. Ко је човек који данас не спава и колико му је тешко што усамљен бива последњи?

То је мало парадоксално, јер чини ми се да је свако од нас понекад „последњи будан човек“ и ако сам ту у праву, онда нас је још много који смо будни. То је јако непријатно сазнање, ја га не желим никоме, ни непријтељу. То је моменат када погледате око себе и схватите да су сви људи око вас програмирани, да се све ради по шаблону. Рецимо, некада су људи веровали у Бога сада верују само у теорије завере… Ја сам имао прилике да се тако осетим и то је био моменат када сам тражио своју сенку, јер док има сенке значи да има светла, ма колико да је удаљено. А онда јурите светло да пробудите друге, али ако сте сами у томе завршићете као и ја у песму. Утонућете у „лаку ноћ“ система.

 

Посветите неки стих читаоцима „Журналиста“.

 Поздрављам све читаоце песмом „Стихолов“:

СТИХОЛОВ

У мутној води мојих мисли

пловак тоне.

На врху удице

копрца се стих.

У води битан,

у води прек.

Преда мном покоран

и ситан.

Тих,

Каткад нем.

Глосе:

 

1. 1.      Пишем „одувек“, то је начин на који волим да одморим мисли када добију дозволу да сиђу са покретне траке свакодневнице …
2. 2.      Прљаве су руке оних који мисле само на себе и којима се све врти око њих.
3. 3.      Људи се данас не осећају сигурно, немају никаквих гаранта да сутра неће бити горе, а знају да боље неће бити.
4. 4.      Не ћути младост, она говори!
5. 5.      Ја сам стално изван свог рама, јер ван њега много боље функционишем.
6. 6.      Некада су људи веровали у Бога сада верују само у теорије завере…
7. 7.      Из поезије се може учити о друштву, некада више него из социолошких књига.
8. 8.      Поезија је схваћено искуство.