Студентски радови

Одсечено село

10. септембар 2017.
Ивона Петровић

Иза седам брда, иза седам гора… на северном подножју планине Маљен налази се село Осеченица. Смештено између Брежђа и Крчмара, ово село се налази у близини Ваљева и припада општини Мионица. По готово нетакнутој природи и зеленилу које умирујући делује на очи могло би да парира Дивчибарама, својој далеко познатијој комшиници.
Осеченица је висораван или планина, пуна вртача и долина. Зелена брда се протежу докле поглед допире, сударајући се на врховима са ведрим плавим небом сунчаног летњег дана. Село је разбијеног типа, кроз њега тече река Манастирица и дели га на два дела: са једне стране је кречњачка висораван, а са друге планина. Планински део села је богатији шумама, где се дрвеће у складним редовима поносито уздиже високо, док је део који припада висоравни насељенији.
Име Осеченица, према народној причи, село је добило након епидемије куге која је 1837. године захватила Осеченицу и Брежђе. Према подацима, канџама куге је подлегло двадесетак људи, а захваљујући интензивним противмерама које су предузете ова опака болест је врло брзо сузбијена. Према причи, ипак, када су људи након епидемије дошли у ово село, куга је све пред собом била опустошила и покосила, па и оно мало живота које је пронађено било је одсечено од света. Због тога, каже народ, село је добило име Осеченица, а оно се задржало до данас.
И сам пут до села одаје утисак одсечености. Са истрошеног кривудавог асфалта који, негде између низбрдица и узбрдица, пролази поред каменолома, ливада, ретких редова дрвећа, златних класова кукуруза и тек понеке куће, скреће се на макадамски пут. Пут је узак, истрошен, изнад њега се повијају танке гране дрвећа и густо жбуње који гласно гребу по прозорима аутомобила, док се он несигурно њише преко камења испод точкова. Готово је немогућа мисија да се два аутомобила мимоиђу, па остаје само надање да неће бити потребе да се изводе такви сулуди маневри. Трава на неким местима достиже готово висину кукова. На почетку изгледа мало вероватно да ту било ко живи, док куће не почну да се стидљиво изврују иза кривина.
Куће су разбијене, делује као да су километрима удаљене једна од друге. Испред сваке, у дворишту ограђеном од старости осушеном дрвеном оградом тамно сиве или браон боје, као по шаблону налазе се паркирани трактори и уредно сложено сено. У њима живе углавном старији људи, а становника је негде око 700. Млади к’о млади, беже у градове, овде их је остало тек око 20, можда. Чешће се могу видети овце или козе како у чопорима пасу траву, а тек понеки сељак крије се у хладовини и са чуђењем покушава да одгонетне ко овде долази у тим црвеним колима.
Насељена места су имена добила по презименима становника. Тако постоје Суботићи, који су једини у планини, а остали, Рашевићи, Богдановићи, Вујићи и Томићи, насељавају висораван. Људи се баве свим облицима привреде, углавном земљорадњом, воћарством, продајом и прерадом грађе. Гаје своје воће и поврће, чувају овце, козе, краве, свиње, кокошке, већина се прехрањује сама јер им је и продавница далеко, а до ње би, у великом броју случајева, морали ићи пешке. Живи се скромним, спорим животом, далеко од буке града, са мало телевизије и готово без интернета. За нас чудно, али, очигледно, могуће.