Наука и уметност

Ода пацифизму

23. март 2014.
Ivana Dobric

Бенд „Рундек карго трио” одржао је концерт у Сарајевском ратном театру. Повели су нас на право музичко путовање, где се и публика прихвата инструмената, бенд јој маше аплаузима, а за крај, из свог музиког пртљага, ваде праву духовну посластицу познату антифашистичку песму.    

Повод за концерте (7,8 и 9. фебруара) био је обнављање некадашње сцене CDA (Центар друштвених активности). Симболично или не, док су се све културне манифестације отказивале у Сарајеву због демонстрација у фебруару, овај бенд је био активан. Онда, ширила је зраке Миљацка, а небо само нас је повело до те концертне дворане у којој лаган поветарац само насипа таласе мира. И ту, у дубини сцене, нижу се три красна дрвета над којима се по брду разлива палета боја, као проток годишњих доба. Тада, окупљене посетиоце страховито нагони музика „Рундек карго трија“ и жеља за бољим временима.

У јапанској одори, на сцену Сарајевског ратног театра (САРТР) излази господин Дарко Рундек. Један од представника новог вала, фронтмен и кантаутор  бендова „Хаустор“ и „Рундек карго оркестар“, боем и музички пустолов, данас крстари жицама у једном трочланом саставу, Рундек карго трио. Овај рапсод, видно је усхићен: црна кошуља раскопчана је до појаса, а на груди пада гитара, чији се звук прво њему, па онда нама обраћа. С лакоћом успева да диктира темпо песмама са толико склада и хармоније. Вибрације Рундековог гласа увек јасно очитава звук виолине. Енергична Изабел носила је модерни кимоно, ватрене боје. Увек расположена и разиграна, по жицама изнова удише нови живот песмама занесена чарима импровизације. 

rundek 01Крај њих сместио се Душан Вранић, познатији као Дуцо. Корпулентни Босанац, осим што је пијанист, он седи на кахону, по потреби свира још и хармонику, укулеле, користи чинелу, али и глас – када треба отпевати неки део из песме или добацити неку шалу. Није необично што се враголан представио речима: Ја сам само ћелав! Наравно, у овој музиком правцу стреми се иновативном музичком изразу, а све у кључу да се подари публици звучни спектакл у ком ће моћи да ангажује сва чула.

САРТР је као простор био културни отпор фашизму и агресији. Основан је месец дана након опсаде Сарајева 1993. године. Међународно је признат као „Позориште душе”.

ЕТИДА

У публици настаде комешање: испод седишта налазили су се инструменти које је требало испробати. Тамо су чекали: даире, чинела, кастањете, ксилофон, бонгоси, триангл… Публика има јединствену прилику да у другом делу концерта и сама свирањем ухвати мелодију и тако се искаже као инструменталист. Почетна нумера „Штрајк железничара“ евоцира на фебруарске демонстрације, али слабо бива прихваћена. Стисла се шака мало, целог дана је некима била у ваздуху. Кроз отвор на небу као да је пролазио плави авион, а простором су се низале песме „Курдистан“, „У борби са силама“, „Сањала си да си сретна“ и „Ли-Ла“. Копилот је елегантна тишина из публике, па до изражаја долази сањиви глас, блага акустика, експресивност виолине  rundek 03и варијације по потреби на инструментима. Недавно објављена песма „Midnight calypso“ и „Мостови“, песме су које ће се наћи на новом албуму. Колико уважавање постоји према бенду, говори чињеница да је мост већ прешла она прва. Почетне тактове публика прати тапшањем, док дечко до нас у ритму песме користи триангл. „Узалуд питаш“ и „За шаку рубаља“ су мелодије које увек публику веселе и бацају у севдах. Капци већ падају за песму „Знак“ и лаган темпо сигнализује интроспекцију. „Ула улала“ обележава динамичнија атмосфера, чак једна девојка из публике на крају пева с Рундеком. Као што се тишина не да измерити, исто тако не могу се ни овације за песму „Сејмени“. Идилична атмосфера стражари публиком, пошто се музичка екстаза ту скрила.  Док је за „Македо“ зов са сцене нагонио људе у публици да интензивније свирају, звук кастењета се котрља слева надесно, као да дивљи коњи некуда пролазе. Музичарима расте узбуђење. Онда „Шејн“ у Сарајеву. Слабо светло, уводни пљесак. Слободан пут, трком музичког заноса. Сањиво, на сцени помоћу звука кастењета из публике, по брду се могу замислити коњи како јуре, док звук трубе подражавају руке. „Гране смо на вјетру“ наговештава звук налик на спиралу, публика мање свира, али вокално прати рефрен, као да производи фијук ветра. „Љубав се не тржи“, каже песма. А публика, без имало захтева, прати свираче. За крај, евергрин и „Apokalipso“. Сви устају и играју. Такво је пророчанство.rundek 09

Репертоар је био такав да је немогуће направити тачан пресек на чисто љубавне и ангажоване песме. Номадски живот ваистину доноси дозу усамљености, али и несебично ширење универзалних вредности. Отуд Рундекови лирски јунаци одишу прикривеном чежњом за изгубљеним завичајем, али и вечитој тежњи да се живи по законима љубави, правде, истине и слободе. Тај раскорак, управо млади свет, који не мора бити млад само по годинама, можда још увек најбоље уме да препозна.  Тиха нота борбености малог човека одзвања само још код таквог неисквареног света. И управо од Рундековог сентимента, преко Изабелине чаробне виолине, до Дуцине виртуозности на разним инструментима и покушаја публике да све то испрати, време се растапало на тај тренутак у ком су се мелодије из прошлости сусретале са онима из будућности (ове године излази нови албум). А након извођења песама аплаудирао је и бенд публици. Из поштовања. Прошла је веома успешно ова етида и довела до тога да музика два сата мистично пулсира између бенда и публике. 

 СНАГА ПЕСМЕ

За бис, Дарко Рундек довршава наступ у маслинастом шињелу позајмљеном из представе „Ay Carmela” и изводи истоимену антифашистичку химну.  Она подигнута шака која је изостала код публике за „Штрајк железничара“, сад се ослободила стега и излетеле су руке увис и хватале наду у кораку. Некако као кроз грање, пробија се нежан мушки глас и пева: „Тамо срце побеђује”!rundek 02 Публика, осетно је већ гласнија, ослушкује своје срце и снагу тражи у песми. Њихање по тактовима песме, ритам покрета и искре на лицима помно је испратио бенд. А онда након што је последњи тон исцурио, одјекнуо је двораном буран аплауз. Слане капи спустиле су се низ Рундекове образе уместо зноја, као пуцањ, уздах и траг. Погодио га је метак емоција. Тај чин публика је испратила тако што је непомично стајала неколико тренутака и са уживањем гледала како се поново рађа музички херој. Кад је бенд нестао са сцене, наставили су само дланови интензивније да се сударају. И још дуго су грејали шаке. 

Одблесак је тако пао на концерт у САРТР-у и рају која је носила тај унутрашњи двоглед. Непостојање краја суштина је сваке песме. Концерт јој само омогућава да добије облик дијалога и ту се појави пред другим људима, али се она никада не завршава у том простору. Када магла прође и тишина дође, она још струји у нама и чезне за истином. 

Ода пацифизму. Баш у Сарајеву. Са величанственим Триом.