„Када људи размишљају о усвојењу они очекују здраво и право дете. Могу да попусте у неким стварима као што је нпр. бронхијална астма или нешто слично, што може да се држи под контролом. Некад попусте па не гледају толико боју косе и лица, или ако је мањи неупадљив физички деформитет, али најчешће и по цену да га не добију траже здраво дете“, каже Гордана Чалија, руководилац Центра за заштиту одојчади, деце и омладине „Драгутин Филиповић Јуса“ на Врачару.
Усвајање деце и хранитељске породице
У дому „Драгутин Филиповић Јуса“ више од пет година није усвојено ниједно дете. Та деца иду у хранитељске породице или се среди ситуација у њиховим породицама, понекад се јаве сродници. Најмањи проценат иде у велике домове где су деца од седам година па на даље. Без обзира на то што је број 
усвојитеља вишеструко већи, нека деца никада не буду усвојена. Деца у хранитељским породицама остају док се професионално не оспособе најдуже до двадесет шест година. У последњих осам година, не постоји увид и нису рађене статистике о расту или паду усвајања деце. „Када сам радила у тиму за усвојење до 1988. године, отприлике је усвајано до седамдесеторо деце годишње и таман је број почео да се повећава када је дошла нека странка на власт и потпуно забранила инострано усвојење. Странци хоће децу са проблемима. Узимали су дете које нема пола кичме или нпр. девојчица која је имала руке и ноге као фока имала је дванаест година и интелектуално је била сасвим присебна. Њу су усвојили Американци и после неког времена послали слике како девојчица користи интернет и остало. Странци имају мало другачији начин размишљања у односу на наш менталитет”, закључује управница и додаје да када се смештају деца у хранитељске породице постоје два списка – списак деце и списак усвојиоца и на основу тога се врши селекција. „Некад не могу да се упаре, јер је нпр. то дете које се слабије развија – ићи ће оно у школу али неће имати добре оцене, а ти родитељи имају све могуће титуле и просто не можете да их спојите. Они ће имати велика очекивања које дете неће моћи да испуни и онда ће ту настати хаос, али ће то исто дете у некој газдинској породици бити савршен домаћин. Ми стварамо породице у складу са потребама деце. Постоји случај када је сама жена усвојила дете. Она је професор а девојчица се успорено развијала и испоставило се да је на крају девојчица израсла у праву девојку завршила факултет и запослила се. Тако да ни ми некад не знамо прогнозу до краја, зависи од стимулативне средине”. У Градском Центру за социјални рад у Београду објашњавају да се у пракси често дешава да породично – правни статус детета није решен па, самим тим, процес усвајања није могуће започети. Са друге стране, многа деца, иако испуњавају услове, тешко налазе усвојитеље зато што имају сметње у развоју, као што је случај са овим домом, или су ромске националности.
Асфалтирање дворишта
Дугогодишњи проблем овог дома је нераван асфалт у дворишту који отежава кретање ометене деце. Према речима управнице дома донација има, али су мале за суму која им је потребна за асфалтирање. „Обраћали смо се ЈКП – у „Београд пут“ и општини Врачар, али нисмо ушли у план за ту и следећу годину, па онда је било обећања и око предизборне кампање. Отворено су ми рекли да новца нема, јер је Ђилас узео две трећине средстава за изградњу моста на Ади, и тако ми остадосмо без асфалта. Једна девојчица је пала у дворишту и поломила руку“. Управница је крајем 2011. и 2012. године писала ЈКП – у „Београд пут“ и није добила никакав одговор. „Имали смо нека обећања 2013. године, чак је долазио и архитекта да направи пројекат. 
Тада сам тражила само суво асфалтирање, може и рециклирани само да се двориште изравна, међутим он је планирао нешто друго и цена је била шест хиљада евра“ , каже управница дома и додаје да ниједна донација коју су добили није била у том износу. „Од ситнијих донација које смо добијали 2012. године смо морали да окречимо дом. Овде се налазе мала деца која дирају и прљају зидове, гребу.. не да би уништили већ су просто радознали“, каже Чалија и наглашава да људи који донирају не могу да чекају, која год сума да је у питању, очекују да се те паре потроше брзо и да виде фотографије шта је урађено. „Београд пут је државна фирма и сматрам да би они то требало да асфалтирају. Донацију за гумени асфалт који је скоро постављен је дала жена која је славила мужевљев педесети рођендан и сакупила одређену суму новца. То је радила приватна фирма и није неки квалитет, већ је почео полако да пропада и сматрам да би то државно предузеће урадило много боље“, закључује Чалија. У „Београд путу“ објашњавају како се овим молбама бавила претходна управа, те да они нису упућени у те проблеме.
Третман ометене деце
У оквиру Мале домске заједнице налазе се деца која захтевају посебан третман. Према речима дугогодишње васпитачице Милене Витошевић деца доста напредују када дођу у ову установу, и за свако ометено дете се ради посебан програм у складу са његовим могућностима. „Учимо их да знају који је њихов кревет, орман…Ми се радујемо и најмањем напретку, на пример, када уме да сам сложи свој покривач или да препозна своје папуче и обује их, да се самостално обуче, препозна своју одећу или четкицу за зубе, да самостално стави пасту на четкицу. То је ситница, али нама много значи. Учимо их да што више буду функиционални и да могу, на неки начин, и сами себи да помогну кроз живот. Увек их похвалимо када нешто добро ураде. Сва деца сама једу али имамо 
четворо деце којој, због здравствених разлога, морамо да пазимо на коју храну дајемо. Они имају проблем са суженим једњаком и морамо да им пасирамо храну, али они сами једу после тога”, каже васпитачица. Основни циљ овог дома јесте обезбеђивање сталности у породичном окружењу, кроз контакте са алтернативним, или природним породицама. Управница Чалија наглашава да се труде да ову децу што више укључе у локалну средину и да их сваки дан воде у шетњу. „Са две васпитачице је тешко, али ту смо још психолог, социјални радник и ја и онда седнемо у посластичарницу или одемо на пијацу, што највише воле. Онда бирају чарапице и мајице које хоће и буду пресрећни, али постоји један проблем. За све што је купљено морам да имам фискални рачун да бих оправдала где сам потрошила паре, а на пијаци га не дају а дупло је јефтиније него у продавницама. И онда се сликамо да смо ту били и учимо их да плаћају .” На питање да ли питају за маму и тату управница Чалија одговара: „Углавном их посећују неки од родитеља или бака и дека, или ретко позову телефоном, али не долазе. Само двоје деце нико не зове. Имамо једно дете које има проблем са главом и треба да се оперише. Родитељи су му у Швајцарској, а то је тамо јако скупо“. Свако дете у дому има свог васпитача који је директно везан за њега и они њу називају „МЕТОКА“ (жена ментор). „Они су преслатки, бескрајно умиљати, али сваку кривину ухвате. Морају бити под константним надзором јер понекад имитирају па смо имали случај где се Петко попео на радијатор, јер је претходно видео васпитачицу која је затварала прозор. Марко нпр. обожава да суши веш. Ставили смо му жицу и има свој лавор и штипаљке па ређа и види да му се не свиђа, па скине и све испочетка. Кад се тако изигра узме те ствари па их обуче”, каже Чалија кроз смех.
Солидарност између Домова
Поред Стационара у Звечанској улици, у Београду се налази још пет домова за незбринуту децу. Директор Центра у Звечанској улици Зоран Милачић сматра да држава не издваја довољно средстава за ову децу. „Стање у Србији је тешко и држава помаже колико може, иако то није довољно. Срећом, постоје донације од којих можемо да се скрпимо. Скоро је завршена изградња Дневног боравка за тешко и теже ометену децу, а сва средства су стигла из Швајцарске“, каже Милачић. Сви домови су пре три године пренаменили објекте. 
Раније су ту била смештена здрава деца и понеко ометено. Данас, здраве деце у домовима скоро да нема, јер су смештена у хранитељске породице. Сваки објекат има своје донаторе и према речима Гордане Чалије међу собом су солидарни. „С обзиром на то да на једанаесторо деце имамо две васпитачице немогуће је да се стално пази на само једно дете, а они уништавају пиџамице и чаршаве и тога нам увек треба. Сада смо купили 22 чаршава, јер нису сва деца одвикнута од пелена и ујутру је најчешће све мокро и онда због прања не може дуго да траје. Пре тога смо им узели штеп деке за зиму, јер се најчешће не греје зими ноћу. Зато ми не можемо да уштедимо паре за двориште“, каже Чалија.
За изградњу Моста на Ади град је са две Европске банке уговорио кредите од укупно двеста осамдесет и девет милиона евра. Остала потрошна средства издвојена су из буџета града. За асфалтирање дворишта ове деце град ни општина нису у стању да издвоје неколико хиљада евра. Размислите о томе када се следећи пут будете дивили највећем мосту на свету који се ослања на само један пилон, јер ови малишани изван дома немају на кога да се ослоне.
*Дом „Драгутин Филиповић Јуса“има капацитет од тридесет места, за децу узраста од три до седам година. У склопу дома налази се прихватна станица са дванаест места . Пружа хитно збрињавање, негу и бригу акутно занемарене и злостављане деце.
*Према последњим подацима у Јединственом регистру има укупно 818 усвојитеља и 178 деце.
*Месечна накнада за хранитељство за издржавање детета са посебним потребама износи од 28. 381 до 35. 704 динара. За рад хранитеља се месечно обезбеђује: Ако је једно дете на смештају – 13. 778 динара, а ако је двоје или троје деце на смештају – 8.479 динара. Накнада за хранитељство се исплаћује хранитељу одвојено за издржавање детета и за рад хранитеља. Хранитељима се уплаћује и допринос за инвалидско – пензионо осигурање и допринос за здравствену заштиту.
Последњи радови
Вести из несвести19. март 2015.Љубитељи Београда на делу
Наука и уметност19. март 2015.Све што нисте знали о свемиру
Вести из несвести11. фебруар 2015.Од хендикепа до хепиенда
Интервју недеље11. јануар 2015.Деца су украс света