„Манијак хара градом. До сада је силовао 58 жртава, а полиција још увек трага за њим. Надлежни апелују на грађане да буду на опрезу“, вести на радију су немилосрдно одзвањале кућом мајке Емилије. Стајала је поред старомодног дрвеног стола у кућној хаљини, са поцепаном чарапом и виклерима на глави. Месила је тесто. Само тренутак пре него што је чула вести, то исто тесто пало јој је на под. Уредно га је вратила на сто и наставила да меси као да се ништа није догодило. На срећу ово нису слике реалног живота, већ почетак представе Театра „Лево“. О представи „Манијак“, глуми и моћи емоција, за Журналист говори Бранка Мавреновић, члан овог аматерског позоришта.
Пошто сте по занимању економиста, шта Вас је највише подстакло на то да постанете део света глуме?
Глуму сам волела одувек, али из одређених разлога никада нисам покушала да упишем академију. Након што сам завршила економију, размишљала сам о томе да се прикључим неком аматерском позоришту. За Театар „Лево“ сам чула од пријатеља и једног септембарског дана скупила храброст и решила да закорачим на позорницу. Од тада ме ништа не може спречити, па чак ни болест и умор, да уредно долазим на пробе. Сада сам званично члан ансамбла и то за мене представља велику част.
Поред ангажовања у овом Театру, чиме се све баве остали глумци?
Ми смо интересантна група коју чине људи различитих професија. Имамо анестезиолога, економисту, студента арапског језика, па чак и професора географије. Љубав према позоришту је оно што нас чини посебним.
Да ли постоји могућност зараде од ових представа?
Ми глумци преживљавамо радећи посао своје струке, а од глуме живимо. Нажалост, немамо никакву зараду. Имамо одређене повластице. Сваки глумац има права да позове два госта, а за остале је цена карте 200 динара. Све што се заради одлази на одржавање театра и за костиме. Ко год учествује у овом пројекту, то ради искључиво због љубави према глуми.
Сећате ли се неких необичних ситуација на позорници пред публиком?
Представе су сваки пут другачије и све зависи колико нам се поклопе енергије. Допуњујемо се. Недавно смо у представи „Манијак“ имали шешире и колега Дарко је сасвим случајно успео током бацања једног да окачи на офингер, на шта је добио аплауз публике. Иако смо сви били изненађени и желели да му аплаудирамо, само смо се насмејали у себи.
Колико Вам времена одузима рад на представи у току недеље?
На недељном нивоу радимо две до три пробе, по три или четири сата. Тако је када вежбамо нови пројекат. Али када се ради нека представа, која ће ускоро бити на репертоару, онда смо сваки дан у Театру, скоро до поноћи. Добар смо тим, колеге схватају да сам запослена, па усклађујемо време.
Шта се дешава када је неко болестан, колико утиче на представу?
Попијеш лек и играш болестан. Не осећаш се физички добро, али мораш због публике која очекује да радиш своје. Једном сам се толико разболела да сам изгубила глас, а представа је била таква да сам морала да певам. Ипак, пошто функционишемо као породица, успели смо да изгурамо без фалшева.
Какав је осећај преносити кроз глуму све најјаче животне емоције?
Људи се деле на оне који иду у позориште и оне који не иду, али постоје и људи који немају став па је могуће да их приволимо и покажемо да је увек боље гледати нечију живу емоцију него филм, где публика нема могућност да створи тај осећај. Моћ импровизације и тренутних осећања могућа је само уживо. Позорница је попут слике коју сликаш и коју стално можеш да допуњујеш.
Када се одржава конкурс за примање нових чланова Театра „Лево“ и ко може да се пријави?
Аудиције се одржавају у септембру. Могу да се пријаве сви који су заинтересовани за глуму и воле позориште, као и они који желе своје време да искористе на овај начин.
Последњи радови
Интервју недеље17. јануар 2016.„Од економије преживљавам, од глуме живим“
Интервју недеље9. децембар 2015.ПР није резервисан само за лепе жене
Студентски радови9. децембар 2015.Лоши услови нису оправдање за неуспех
Студентски радови19. новембар 2015.„Отуђеност ће нас довести у велики проблем“