Студентски радови

Од Београда до Бруклина

9. септембар 2018.
Мирко Поповић

„За двадесет година више ћете бити разочарани стварима које нисте учинили, него ствраима које јесте. Зато испловите из сигурне луке. Истражујте. Сањајте. Откријте“ – Марк Твен

 

Шта је то што људе удаљава од њихових снова? Шта је то јаче од жеље за срећом и успехом? Шта је то што људима не да да буду оно што заправо јесу? Одговор је познат: „Страх, страх и страх“. Бојазан од туге или срамоте људима често представља препреку да буду оно што увече замисле у огледалу. Тако смо одгајани и васпитавани, али постоје и они, који су се томе одупрели и који су решили да своје снове ставе на прво место. Сваки успешан човек ће рећи да је бити успешан ништа друго до само једна одлука.

Један од таквих је и он, Жељко Петричевић, дечко који је на међи својих снова. Оних ситнијих, који су се већ остварили и оних великих, који га сасвим сигурно чекају. Као јутјубер, чији канал броји 15.000 субскрајбера, редовно засмејава пратиоце својим клиповима на овој друштвеној мрежи. Својим видеима, у којима износи своје мишљење о разним темама, оцењује стајлинге познатих личности и даје савете у вези са „лајфстајлом“, изазива пажњу не само публике, већ и најпопларнијих јутјубера, а са некима од њих је већ и сарађивао. Иако до скоро није добро познавао овакав вид изражавања на овој платформи, данас га из дана у дан прати све више људи, чак и они старији, који нису толико чести посетиоци у односу на млађу популацију.

Рођен је у малом месту поред Панчева, а снови су му били велики као Београд, који је толико сањао и маштао да ће једног дана у њему живети. Није имао велике снове, зато што је живео у немаштини или зато што је био несрећан, већ зато што је „рођен за велике ствари“. Родио се пре двадесет и две године заједно са братом близанцем, која су после три ћерке неизмерно обрадовала родитеље. Срећу породичног живота са оба родитеља није дуго уживао, јер су му се родитељи развели када је имао две године, а непосредно пре њиховог растанка добио је још једну сестру, тако да их је укупно било шесторо.

Већ од самог почетка се примећивало да се разликује од чланова своје породице, како са мајчине, тако и са очеве стране. Иако је већини то у почетку мало сметало, касније су схватили да од њега могу да очекују много и да ће он остварити оно што они нису успели. Амбициозност је оно што га приметно разликује у односу на браћу и сестре, што се сада може видети и јасније. Он је једини који је уписао факултет, док су сви остали задовољно остали на средњошколском образовању.

Његов сан је био да постане новинар и још као мали је читао текст исписан на кајрону екрана правећи се да је спикер. Али у тинејџерском добу као да је то заборавио, па се „изгубио“ у таласу нових интересовања. Када је дошао ред да изабере средњу школу, желео је да упише медицину, али судбина га је одвела до техничке школе, где је уписао смер за архитектонског техничара.

Архитектура му је добро ишла. Умео је да нацрта више радова за једну ноћ, док је другима требало и недељу дана за један пројекат. Ипак, иако је лепо цртао, није се пронашао у томе, већ је с почетка средње школе говорио како ће уписати новинарство на Факултету политичких наука, што му је често и био изговор код професора за боље оцене из природних предмета, који му нису ишли од руке.

Како није све увек онако како планирамо, у његовом животу се поново потврдило. Иако је почео на време да спрема пријемни за факултет, средњошколска матура га омела, па тако није могао да изађе на пријемни испит. У то време се преселио у Београд, где се запослио и изјамио стан. Мислио је како ће направити годину дана паузе, а већ следеће уписати Факултет политичких наука. Међутим, како је време пролазило, пало му је на памет како би могао да упише новинарство на приватном факултету и да тако не изгуби годину. Мислио је како факултет не дефинише човека у оној мери колико таленат, који он несумњиво поседује.

То је био период великих промена у његовом животу: промена средине, људи, пријатеља итд. Као и свуда, и на факултету је привукао велику пажњу, како колега, тако и самих професора, који су га одмах приметили. На наговор пријатеља решио је да отвори „Ју-тјуб“ канал, који је до тада њему био непознаница. То је видео као прилику да се ослободи треме, што би му помогло у професији у којој жели да се оствари. Мада, ретко ко би за њега помислио да има било какву трему, јер је увек срдачан и непосредан са свима, па чак и са људима које први пут види. Због тога неким људима на први поглед делује превише нападно, али кад га упознају, постане њихова „инјекција позитивне енергије“.

Са „Ју-тјубом“ је постао релативно успешан, иако каже да „би лако био успешнији када би се бавио комерцијалнијим садржајем“. То му више није само хоби, већ и посао, јер од тога и зарађује. Поред зараде, „Ју-тјуб“ му је донео и многа познанстaва као и разна путовања. Обишао је доста европских земаља, међу којима су Немачка, Италија, Аустрија, Шведска, Словенија, Данска, Грчка… Највише му се допала Шведска, те је био у два њена града – Стокхолм и Малме.

Ипак, својим „тренутним врхунцем“ сматра прошлогодишње путовање у Америку, где је преко програма „Work and travel“ нашао посао у Оушн ситију, у ком је провео пет месеци. Поред неизмерног искуства, упознао је и људе који су се одушевили његовом појаваом, те је брзо напредовао на послу и успео себи да обезбеди радно место и за ову годину, када се тамо буде вратио.

Крај тог путовања искористио је за шири обилазак Америке, па је обишао и Лас Вегас, као и Њујорк, у ком га је без даха оставио Бруклин, који је сада његова дестинација из снова, место где би волео да живи.

Можда његова прича још не звучи толико невероватно да би је објавили светски медији, али људима у њговој близини свакако јесте, јер су пратили сваки његов корак и примећују велику разлику код њега за свега неколико година. Он им служи као показатељ да су сви снови оствариви, такође им је и велика инспирација, а једног дана биће и многима, јер он је – Жељко Петричевић.