Студентски радови

Оаза православља и мира у родном крају Вука Караџића

14. јун 2018.
Милица Ђурђевић

Репортажа о манастиру Троноша

Оаза православља и мира у родном крају Вука Караџића

Тамо где су најбујније јадранске шуме и најсвежији ваздух, живописна лепота флоре и фауне али и историја и религија у нераскидивој вези, већ седам векова ушушкана је једна од најстаријих задужбина династије Немањића.

Посетиоце Вуковог Тршића неретко пут наведе и до Корените, суседног села у чијем се атару налази манастир Троноша. За ову задужбину краља Драгутина везују се многа предања и историјске личности. Тако туристи који долазе из целог света ако се из Тршића упуте пешке ка манастиру, мали предах могу направити пре уласка у манастирски комплекс, код чесме Девет Југовића. По легенди ову чесму су управо они саградили пре одласка у Косовски бој. Чесма се симболично састоји из десет цеви које представљају браћу Југовиће и њиховог оца Југ Богдана, а из ње тече хладна и бистра изворска вода. Поред тога што је погодна за освежење, верује се да има и лековита својства за особе са очним обољењима.

Мир и тишину која влада у хладу храстовог дрвећа ремети само шум планинског потока који протиче поред чесме и тече ка манастиру. Преласком преко импровизованог дрвеног мостића чини се да и сам поток утишава „буку“ коју производи како се манастирски спокој не би нарушио. Али, лепота природе пада у други план када се посетилац нађе пред великим зидинама и капијом манастирске порте. У претходним вековима ове зидине штитиле су храм и монахе од Турака, Немаца али и бројних разбојника и непријатеља који су ипак успевали да пљачкају и пале ову светињу. У данашње време оне су изолација од буке, савремене технологије, немира и лоше енергије који преовлађују у међуљудским односима.

Уласком у манастирско двориште поражена су сва негативна осећања и мисли пред лепотом и шаренилом које се укаже. Овде човек саживи са природом и Богом, а то је неуобичајен осећај зато често посећујем овај манастир, а и пријатељима сам усадио ту навику. Мирис тамјана и воска помешан са мирисом разноврсног цвећа има опуштајуће дејство на све оне који ово свето место осећају срцем и душом, наводи један од посетилаца из престонице Србије. Љубитељи уметности могу да уживају у рашком стилу градње манастира који је задржан иако је сам храм посвећен Богородици неколико пута рушен па с обзиром на то ништа од аутентичних фресака није остало. Манастир је поново осликан у 19. веку, боје које доминирају су тамно плава и златна, али и поред тога у њему се и даље чува дух његових ктитора. Додиром било ког дела зидова овог храма у хладноћи која не иритира кожу, мраку у ком се све око нас види и тишини која није непријатна осети се дух светитеља. Он је остао у темељу и првом камену који је на овом месту учвршћен заједно са вером православном да би охрабрио, помогао, просветио и утешио све добронамерне људе. Изнад улаза у Храм Ваведења Пресвете Богородице поред имена иконописаца наведена су и имена значајних историјских личности које су помагале његово украшавање и обнову. Иконостас је употпуњен часним крстом из Јерусалима ком се православни верници поклоне и помоле.

У разговору са гостопримљивим монахињама које ће радо угостити све посетиоце када нема велике гужве, са њима попричати и посаветовати их, обавезно ће напоменути и једну занимљивост. Та занимљивост везана је за две велике „Ратарске свеће“ које се налазе поред олтара, код икона Исуса Христа и Богородице и које се пале на сваки велики празник. Оне су тешке преко педесет килограма, високе два метра и направљене од чистог воска. Наиме, њих мештани два суседна села традиционално поклањају манастиру сваке године на Велики четвртак како би им усеви добро родили те године. Уз све те приче сестринство манастира ће увек са верницима поделити и све оно што се тог дана нађе на њиховој трпези, а то су углавном производи које оне лично праве попут меда, џема, али и медењака уз чашицу домаће ракије или вина. Све стазице око манастира воде ка клупицама које су смештене баш тако да не ремете путању несташним веверицама. Под окриљем мира и благостања који ту владају чини се као да се чује и трава док расте, а цвеће цвета у ритму звука манастирских звона. У таквом окружењу мешају се осећања, вере и надања, молитве и вапаји, али сви који дођу ту су да би нашли спокој или да би се молили да спокој који имају задрже. Овај комплекс је био примамљив и режисерима, па је тако посећеност манастиру порасла од кад је Шотра на овом месту снимио сцене за једну од својих познатих телевизијских серија. У дворишту манастира се поред самог храма, конака за монахиње и њихових помоћних зграда налази и музеј са сталном поставком посвећен Вуку Стефановићу Караџићу. Реформатор српског језика је своје школовање започео управо у манастиру Троноша тако да се у музеју могу видети прибор за писање, Вукове исписане свеске као и његов буквар.

У тренутку када се човек нађе очи у очи са таквим свецима, у храмовима који су своју храброст вековима доказивали, венама прострује стихови „Манасије“ и „Каленића“ и сва смисао лирике Васка Попе која је у пар стихова описала све оно што човек на таквом месту може да осети.

 

Милица Ђурђевић