Интервју недеље

„О поразу и победи“

30. април 2017.
Марија Вукићевић

Наташа Ковачевић

„Никад више не планирам. Ја само живим овај живот. Понекад како желим, понекад како морам. Ситнице ми боје живот. Ситнице су срећа. Зато ја волим мале ствари. И велике торбе. Свуда их са собом носим, јер себи дугујем још понеку шетњу између очекиваног и непланираног“ . Цитат Иве Андрића којим се она води кроз живот.

Зграда ФМП-а, први спрат, 20 метара дуг ходник, а на крају њега канцеларија председнице Женског кошаркашког клуба (ЖКК) Црвена звезда. Канцеларија девојке која плени својом позитивном енергијом, духом, вољом за животом, неустрашивом храброшћу. Не скида осмех са лица и има тај неки жар у очима који тешко да може да прође незапажено. Она трчкара степеницама и дугим ходником, пркоси саобраћајној несрећи у којој је изгубила ногу до колена. Сви су мислили да је то крај врло успешно започете кошаркашке каријере. Па чак у првом моменту и она сама. Да би након две године од кобног дана изашла на паркет и одиграла званичну утакмицу у дресу Црвене звевде. Губитак ноге није је поразио. Она је била та која ће да одлучи кад ће завршити каријеру. Мотивацију за наставак даље је управо проналазила у свом спортском духу и наравно кошарци.

„Не постоји боље место од спорта у којем можете да научите оне лекције о победи и поразу, не постоји нигде на свету. О томе да постоји неправда, да увек треба да се борите до краја без обзира на резултат на семафору. Тако неке ствари су остале уз мене. Кошарка ме је васпитавала, наравно поред васпитања које носим из породице. Подршка породице, блиских пријатеља и подршка целе јавности, како су се сви подигли на ноге и некако се све то скупило и мени дало храброст да се ја изборим са тим на најбољи могући начин.“

Успела је оно што нико пре ње није. Након такве повреде са протезом наставила је тамо где је стала. Наставила је професионално да игра кошарку или како би она рекла вратила се својој другој кући.

„Драго ми је што сам ето баш ја успела да померим границе у том смеру, јер заиста мислим да ће и некоме ко се суочава са таквом врстом проблема, али и неким другим људима који се суочавају са неким својим изазовима или препрекама заправо из мог примера моћи да науче да кад се бориш за нешто можеш да оствариш своје снове. Заправо је то и био циљ те моје одигране једне сезоне. Ако сам успела бар једно дете да мотивишем да одабере кошарку или било који други спорт, или неког човека или младу особу да се избори са препрекама на најпозитивнији могући начин онда је дефинитивно моја мисија успела“.

Наташа Ковачевић рођена је 20. маја 1994. у Београду. Ћерка је бивше кошаркашице Црвене звевде Наталије Бећановић која је 1979. године освојила Куп европских шампиона и Вукашина Ковачевића који се играо рукомет. Са осам година почиње да тренира кошарку. Иако би свако помислио да је мама била узор и окидач за почетак тренирања кошарке то није било тако.

„Иако је мама била кошаркашица она је мене некако увек гурала на одбојку, ајде почни одбојку то је тако женственије, нема контакта, још ми је и најбоља другарица тренирала одбојку, говорила је иди са Каћом. Међутим онда је дошла та 2002. чувена година када смо постали светски прваци, освојили смо Светско првенство у Индијанaполису. Тада сам се заљубила у Пеђу Стојаковића, толико сам се заљубила да сам секла његове слике и лепила их у свеске. Била сам потпуно луда за њим. Тада сам одлучила да почнем да тренирам кошарку и тада сам отишла на први тренинг“.

Упркос својим обавезама и проблемима Наташа је успела и да мисли на друге, на туђе проблеме. Непосредно после несреће оснива Фондацију Наташа Ковачевић. Фондацију која пружа помоћ повређеним и оболелим спортистима, подршку младим спортистима не само у спортском развоју већ и у образовању и промоцију женског спорта.

„Фондација је била идеја једног господина из моје менаџерске агенције. Док сам се суочавала са свим што ми се десило било је толико људи који су били уз мене. Толико моралне подршке ништа друго и то има много велико значње, то кад те неко потапше по рамену и кад ти каже браво. Кад ми је поменуо ту идеју ја сам рекла што да не, толико људи је мени помогло хајде да можда сада ја будем у прилици да некоме помогнем. Заиста сам пресрећна што негујем ту фондацију и што поред свих обавеза њу никако не запостављам, јер је прелеп осећај када неком другом можете да помогнете и заиста ми је драго што сам ја сада у таквој ситуцаији“.

Дан пошто је објавила да се повлачи са терена именована је за председницу ЖКК Црвена звезда. Иако је то врло одговоран посао који захтева искуство а Наташа има само 22 године успела је јако брзо да се прилагоди.

„Борим се из дана у дан, сада сам већ ушла у штос и заправо волим то што радим, то је генрално за све у животу врло важно ако радимо оно што волимо онда све иде некако лакше. Имам и тим људи иза себе који ми помажу, који су уз мене и то ми неизмерно значи, јер без њихове подршке свакако не би могла то да постигнем“ .

Студент је Факултета за спорт и Факултета за туризам, оснивач хуманитарне фондације, председница ЖКК Црвена звезда, све су то њене тренутне улоге. Које са собом носе доста обавеза, али она својим организацијом успева да одвоји време за себи блиске људе и за њу саму.

„Сваког дана за себе и пријатеље издвојим барем сат два. Пред спавање волим да прочитам неку књигу, волим да излазим увече, увек се трудим да некако то балансирам. Да све буде умерено, да свега има ал помало. Никад не желим да запоставим ни своје пријатеље ни породицу, ни слободно време само за себе“.