О неопходности ad litteram цитиранја

Конзументима новинарског производа најчешће не пада на памет телос који стоји иза тастатура њихових опслужитеља, осим када помисле „Да ме обману, да гласам за њиховог, да ме слажу, да ме преваре.“ Студентима новинарства међутим, трихотомија која рационализује читаву професију је предочена чим дођу у додир са теоријом новинарства. In nomine patris за журналисте почиње са информисањем, коме се ништа мањом важношћу придодаје едукаовање, да би се на послетку невољно констатовало постојање и трећег точка, који би сви радије игнорисали али на крају морају да га уваже – забава. Особа која објашњава елементе овог светог тројства ће се најчешће зарџати на овом трећем тек колико је потребно да нагласи деградирајући ефекат које оно има на читаву професију, спомене своју фрустрацију са „Риалитјима“ и нагласи прва два стуба као далеко важнија. Међутим, ниједан од ова три постулата не стоји у једноставном или хармоничном односу са остала два, а тензије које из тога проистичу заспијау проблемима сваки новинарски потхват.

Којег год потхвата се прихватили (у ма којем новинарском жанру), готово неизбежно ће вас чекати задатак цитирања разних саговорника. Интервју је свеприсутан, али потребно је пронаћи праву особу, поставити јој права питања и потпитања, транскрибовати изјаве, знати који део ваља изоставити, испоштовати рокове итд. Као да све већ није довољно тешко, испоставиће се да две темељне функције новинарства постају готово антитетичне када дођете у ситуацију да речи које сте чули пренесете на папир (екран).
Пођимо од другог постулата. „Новинар мора да буде едукатор“ речено је. Има нечег невероватно охолог и уображеног у овој декларацији. Слепи антиконформизам и протеривање репутације универзалног незналице. Није новинар незналица, напротив – он је лучоноша у свету незнања, просветитељ. Лепа помисао, за оне који ни часа не часе да помисле лепо о себи, али да ли је то баш истина?

Мој први уредник је једном, сејући мудрости за нараштаје младих журналиста, објаснио „Новинар није онај који зна, новинар је онај који зна онога ко зна“. И заиста, аутодидактички се усавршити, уронити у материју и упознати се са гомилом релевантних чињеница како бисте их што компетентније предочили публици, или чак посветити живот само једној области извештавања као што су урадиле неке од изузетних колега, постати својеврстан експерт, све су циљеви вредни поштовања. Али, колико год да из неке области научимо, усавршимо се, колико год да јој се посветимо, део сократовске мудрости мораће да уважи чињеницу да су прави експерти и стога прави едукатори, људи који поседују академска звања која о томе сведоче. Ако је реципијенту информација потребно знање из билогије, наш ће задатак бити да будемо спона између примаоца и професора биологије, професора економије, професора историје итд. То су прави едукатори. Новинар ту функцију може вршити само посредно.
На исти начин, новинар никада не може да афектира да подучава публику књижевном језику са истим ауторитетом као што то чини доктор књижевности. Посредно, новинари могу да допринесу едукацији тако што ће језик правилно употребљавати и то јесте наша непобитна обавеза. Излишно је рећи да је свакој (према себи) добронамерној особи паметније да обрати пажњу на часовима српског језика него што је да екстраполира правила писања и изражавања из штампаних гласила, када би то била дихотомија њиховог избора, али су те две ствари углавном комплементарне колико год да је једна од њих супериорна.

Проблем настаје када дође до цитирања саговорника. Саговорници са којима новинар долази у контакт долазе у свим бојама и нивоима културе, атрикулисаности, писмености, језичког умећа, нивоа концентрације итд. Морамо ли и њихове изјаве уподобити књижевном језику? Морају ли њихове фразе бити обрисане, морају ли њихови плеоназми бити изостављени, морају ли њихове афектације бити замењене умереношћу, морају ли њихови „деликвенти“ постати „делинквенти“, морају ли њихове „контраверзе“ постати „контроверзе“, морају ли њихови вулгаризми добити лепше супституте? У тренутку када поставите себи ово питање са модикумом озблијности, први и други постулат новинарства су дошли, у вашој глави, у оштар сукоб. Ако је заиста циљ новинара да едукује, онда ће томе свакако допринети боље ако све оно што читалац конзумира буде егземпларно правилно. Ако је пак циљ новинара да информише, са којим образложењем је од читалаца сакривена чињеница да је саговорник чије су речи наведене – паметнији, концентрисанији, културињи, образованији, елоквентнији, артикулисанији, него што он заиста јесте? Да ли је циљ новинара да улепшава стварност или да је пренесе онакву каквом ју је затекао, у што већој мери?

Ако је исправно икад употребити реч „сакрално“ у коњукцији са било којом расправом о новинарству и новинарској професији, онда то мора бити једино онда када говоримо о истини. Информисање је примарна дужност професије, оно за прво место у хијерархији важности нема ривала. Не постоји изговор под којим је обмањивање читалачке публике допустиво. Не може се у једном тренутку денунцирати забавни елемент у професији, као нешто што тривијализује и извитоперује стварност, а затим наставити са другом врстом извитоперења за које смо проценили да је мелиоративно. Када дође до сукоба између принципа информисања и саопштавања стварности истинито, на једном тасу ваге, и дидактичке функције на другом, новинар би требало да се сети шта му је примарна дужност, а шта је функција за коју су други далеко компетентнији и одговорнији.

Нажалост, након што решимо ову значајну дилему, проблеми цитирања нипошто нису исцрпљени. Ако смо приступили улепшавању зато што осећамо гравитас позива просветитеља и учитеља, онда је то грешка једне врсте, али заправо већина колега се одлучује за овакав корак из много мање племенитих разлога. „Нико ми не даје тако добре изјаве као моји измишљени саговорници“, хвалила ми се једна духовита али свеједно цинична колегиница. Она је веома рано приметила да измишљотина често звучи лепше од истине. Звучи лепше за читаоца, звучи лепше за уредника, у оној мери у којој је саговорник који је погрешно цитиран ташт – звучи боље и њему самом. Још горе по истину од чињенице да постоји оваква шаргарепа, је постојање ништа мање убедљивог прута, јер ће саговорници често захтевати неистину, (ако накнадном мудрошћу установе да су дали изјаву која их не репрезентује на задовољавајући начин). Треба се онда борити за свој ad litteram цитат, ризиковати гнев саговорника, потенцијално трајно изгубити контакт, не добити жељену ауторизацију итд, али то ништа друго не акцентује до чињеницу да је потребно борити се за истину. Ако је то за неке од нас преголемо бреме морамо поставити себи питање исправности избора професије.

Ако је за комплетно фунционисање демократије један од најважнијих предуслова да грађани могу да направе рационалан избор у плуралитету политичких опција (а јесте), онда је консеквенто утолико битније да људи који ће их сутра представљати не буду заштићени велом улепшане стварности. Ако је особа чији интервју неко чита помало примитивна, то је есенцијална информација за бирача. Образована особа неће хтети да свој глас поклони некоме чиј културни сматра одвише ниским. Као короларна тврдња намеће се и да необразована особа можда неће желети да свој глас да некоме ко не звучи налик свом електорату. Ако је уместо политичара и потенцијалног представника у парламенту реч о неком позоришном редитељу на пример, и то је информација на којој би у будућности могао да почива неки рационални избор (утрошак новца или ништа мање битног времена) да се погледа нека представа. Не постоји контекст у којем би улепшавање нечије изјаве могло бити оправдано, мада постоје многи због којих је такво понашање разумљиво.

Кад је о притужбама незадовољних саговорника реч, јасно је да би једна широко практикована принципијелност могла успешно да сузбије овај проблем. Цитирање је уосталом само проблем у штампи. Нико се не јавља радио или ТВ новинару са захтевом да нека ’паметна реч’ буде уметнута у недавно дату изјаву, или да се избрише онај део када је погрешен падеж, иако је застрашујућа помисао да би технологија ускоро могла да пружи услове и за такве интервенције. Пре него што се тако нешто деси, ред је да се пракса промени на нормативној основи, да се посвећеност истини врати у жижу и у овом сегменту новинарске делатности, и да зависи од принципа, не од техничких услова.