Студентски радови

О инфериорности хришћанске етике

17. јануар 2017.
Адријано Бришчек

О контрадикторностима које прожимају Стари и Нови Завет толико је већ написано, да готово сви осим најтврдоглавијих теолога већ дижу белу заставу уместо покушаја да бране логику ових дела, било да говоримо о унутрашњој конзистенцији сваког од њих појединачно, или њиховој међусобној непомирљивости. Иако је понекад веома забавно читати комичне покушаје да се за разлику у тону, стилу и поруци два текста положе рачуни, то нису ужитци којима ћу се овде бавити. Када логика и истинитост откровења постану дама чију част мало ко покушава да брани, остају увек мудри агностици, или какви другои неверници, да изразе сумњичав у вези са постојањем божанстава, јер нису наивни па да верују у толике наднаравне, фантастичне, дискрепантне и недоследне приче којима ‘свети’ текстови обилују, али да су зато испуњени неузмичућим поштовањем према моралној сржи коју нам је Исус Христ ’обзнанио’; било да је Христ божанство, пророк, само харизматични рабин или нешто четврто. Његово је учење оно што је заправо битно, а оно је, кажу, пуно доброте и важних савета без којих – тешко нама.

Сматрам да је ово секуларна догма која је готово једнако опасна као и само хришћанство, а да наводно моралне инструкције (пре него савети), јер нам се ’савети’ нуде под претњом садистичке концепције вечног огња, долазе углавном у три веријетета, од којих ниједан није нарочито убедљив. Божије су заповести или 1 –баналне, 2- моралне само под условом да је Исус Христ син божији, или 3 нису уопште моралне. Проблем је дакле у самој хришћанској етици, а не само у недоследностима које су јој инхерентне.

Узмимо у разматрање четири божије заповести које Исус Христ понавља и истиче као ваљане када је упитан шта је потребно за улазак у царство небеско – „не убиј, не кради, не чини прељубу, не свједочи лажно“. Ако је, као што је Бодлер писао „Најбољи трик ђавола то што нас је убедио да не постоји“, највећи трик хришћанства је у томе што је успело да убеди огроман број људи (укључујући и многе неверујуће), да су ове и овакве инструкције изум хришћанства; да се до тог момента живело у општем мраку и безнађу и да би се такав живот наставио да није мудре божије интервенције којом нам то саопштава. Међутим, сва четири савета су баналности. Немогуће је замислити људску заједницу у којој би убиство било социјално прихватљиво. Чак су и ретка племена која су практиковала ендоканибализам, своју одиозну праксу, најчешће спроводила након природне смрти. Надаље, многољудне атеистичке нације (од којих је Кина најзначајнија ), не показују никакве знаке огреслости у крађу, убиство, прељубу или лаж (свакако не више од хришћанских и муслиманских аналогона). Ове су ‘трансгресије’ забрањене интуитивно и императивно у свакој људској заједници. Заједнице не би могле да опстају да то није тако.

Овим заповестима се затим додаје „Поштуј оца и матер своју“ што је такође самоочигледно. Дете инфериорно како нас Адлер подсећа, ретко може да не осећа страх и одређену дозу пијетета према онима чиј је болошки следбеник. Сумњиво је међутим одсуство сличног савета који би подсетио родитеље да поштују своју децу. Бешчашће свим изузецима од ове норме (у оба смера), али јасно је да су писци светих списа били забринути пре свега за мањак поштовања према себи.

Кад није банално, хришћанство садржи низ прескрипција које нипошто не можемо сматрати за морална учења, осим ако, и само ако је Исус Христ син божији. Харизматични секуларни хуманиста који само дели своју благородну мудрост не би могао да каже „И сваки који остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или ђецу, или земљу имена мог ради, примиће сто пута онолико и добиће живот вјечни.“ , а да то сматрамо моралним. Шта би такав савет значио ако загробни живот не постоји? То би значило оставити све што је заправо важно зарад човека који проповеда лудост.
Када нам Исус каже „Не доносим вам мир већ мач , јер сам дошао да раставим човека од оца његова и кћер од матери њезине и снаху од свекрве њезине.“ Јасно је да је мач у овом случају метафора а не буквално сечиво како су то неки невешти критичари Библије тврдили, али утолико горе. Метафорични мач значи деструкцију породичних односа широм земљине кугле. То је много већа штета од оне коју би могао да начини физички еквивалент, а све то да би се „већма љубио“ Исус Христ. Још једном, ако се одричемо љубави које су стварно важне зарад некога ко није син божији већ само случајни пролазник који дели етичке савете, то не можемо сматрати моралном инструкцијом.
У Јеванђељу по Марку Исус говори младићу кога је срео „Иди и продај све што имаш и продај сиромасима, и имаћеш благо на небу “. Без обзира на то да ли реч „благо“ желимо да схватимо у меркантилном смислу или као метафору, савет који даје Исус Христ не може бити моралан, осим ако има неба, ако има надгробног живота.
„Благо вама који сте гладни сад, јер ћете се наситити. Благо вама који плачете сад јер ћете се насмијати“ поручује нам син човјечији у Јеванђељу по Луци. Замислимо ли на тренутак да нам те речи не саопштава син божији, то не може бити ишта друго до рецепт за мизерију у једином животу који имамо. Он нас храбри да патимо, подстиче на глад, упућује на сиромаштво.

Када нам Исус казује „Не брините се за сутра, јер сутра бринуће се за се“ , он не само да подстиче дезорганизованост и лењост, већ удељује потенцијално разорну сугестију. Замислимо неку старију особу која болује од тешке болести. Рецимо да та особа има неколико ћерки и синова којима би наравно значило да је „сутрашњица“ нешто извеснија и нешто лакша, у чему би несумњиво помогло ако стара особа препише свој стан у наслеђе деци. Међутим, не марећи за материјалне поседе и не размишљајући о сутрашњици, она распрода све што има и раздели сиромасима. Не би ли овакав чин био сасвим у складу са Христовим учењем, али како бисмо могли да га назовемо моралним? Такво поступање морално је само ако Есхатон буквално следи сутра. Последњих две хиљаде година нас је, међутим, научило да је чекање на долазак обећан „За живота Христових следбеника“, много више налик Бекетовој верзији чекања него што су речи сина божијег обећавале.

У Јеванђељу по Марку изричито се денунцира свака могућност развода брака. „Ако жена остави мужа својега и пође за другога чини прељубу .“ „Што је бог саставио, човек да не раставља“ У Јевањђељу по Матеју слична беседа садржи још и ово појашњење „Ако ко пусти своју жену осим за курварство, чини прељубу.“ Јасно је да безбројне жене које су жртве породичног насиља и које на пример туче неки алкохоличар, не испуњавају критеријуме сина божијег за легитиман развод брака. Споразумно разилажење (мада делује као фикција једнако као чуда Новог завета), двоје младих које схвате да са тридесет година више нису исте особе као са двадесет (када су се венчали), било би исто тако неприкладно и недопустиво према небеским аршинима. И како то Исус мисли да је мужа и жену бог саставио?

У Јеванђељу по Јовану , несташна жена је ухваћена у чину прељубе и одведена пред Исуса Христа не би ли он одобрио каменовање, које је пракса према Мојсијевим ранијим начелима. Исус тада каже да онај међу рајом који је без греха има први да баци камен , што за окупљене ’грешнике’ представља сигнал да се разбеже. Екстраполирано одавде као опште начело, ово би било несамерљиво штетно. Замислимо друштво у којем не можемо да осудимо неког страшног злочинца зато што смо јели квасац на погрешан датум или је наш во ударио другог вола, те смо грешни и неподобни да судимо. Ниједан поротник не би могао да обавља своју функцију ако бисмо примењивали такав принцип. Горе од тога, ово је форма ад хоминем напада која би априорно искључила сваку могућност критике. Ја много грешим, али се због тога не одричем права да критикујем друге, нити би мој ад рем критички осврт на нешто био мање убедљив када би се испоставило да сам (не дај боже пожелео неку жену у срцу), или вредно радио седмог дана у недељи. Али има ту још нешто, након што се група разбежи а Исус остане сам са женом прељубницом, он јој опрашта грех и опомиње је да више не греши. У овом случају – све и да јесте син божији, ко је Исус Христ да да опрост за овај ’грех’? Прељуба није грех начињен према друштву, нити је грех према божанству, било стварном или умишљеном. Постоји само једна жртва у таквим ситуацијама. Негде у Палестини је био неки мученик који је једини заправо оштећена страна, једини кога се прељуба заиста тиче, једини над којим је начињен грех и једини који може да да опрост. Између њега и жене прељубнице је морални уговор. Њега пак, нико и не пита. Ни ово наравно, не можемо сматрати моралном анегдотом.

Иако се Исус Христ потрудио да ревидира неке од безочних и суманутих заповести које је његов отац (ваљда у доби емотивне незрелости) раније изрекао, амандмани нису уложени на бројне друге. Треба ли из тога да закључимо да је жена још увек потчињена мушкарцу и да јој је он господар , да је робовласништво сасвим прикладно , да је смрт намењена за псовку и да вештица и даље не сме да живи ?

Док је оштрица отупљена кад је реч о особито примитивним и крволочним божијим инструкцијама и акцентуиран пацифизам, нису се све промене у небеском законодавству одвијале у ненасилном правцу. Уведена је болесна и садистичка идеја о мучењу грешника у ватри пакла. Не само мучењу, већ вечном мучењу. Шта год говорили за старозаветовског бога, а био је раздражљив, плаховит, ирационалан, неправедан, прек, сујетан, осветољубив, ауторитаран, крволочан, геноцидан; он макар није мучио своје непријатеље после смрти, у вечности. За такав вишак зла морали смо да чекамо кротког Исуса.

„Не браните се од зла, ако те ко удари по десном образу обрни му и други “. Ко тебе каменом ти њгеа хлебом. Замислимо на тренутак ситуацију да отац прати свог млађег сина на путу од школе до куће и у неком тренутку наиђе на насилника који је намерен да се са дететом физички обрачуна. Је ли заиста морално рећи да је једино што у таквој ситуацији особа треба да уради – неопирање насиљу, трпљење, покоравање иживљавању. Замислите особу која исто тако поступи у ситуацији у којој је неко посебно расположен за малтретман неке девојке. Треба ли посматрати и „окренути други образ“ у ситуацији када је неко насилан према женама? Хришћанска етика тако налаже, али такав безобзиран, себичан и примитиван чин можемо себи да дозволимо само ако је слепо слушамо. Довољно је апсурдно не противити се када неко врши физичко насиље над нама, али све и кад бисмо били тако мазохистички настројени, имамо ли право да таквој тортури препустимо и оне до нас које бисмо иначе могли да заштитимо? Пацифизам Новог завета можда изгледа као побољшање и добродошао контраст у односу на силна варварства из Старог, али узет као морални апсолут он ће нас одвести у ситуације у којима ће нас спречити да деламо човечно.

Кад је реч о пропаганди акцијом – Исус је јаднако често делао као што је и говорио, углавном лечећи губу, слепило, осакаћеност и друге телесне тегобе, но шта би Кант рекао на то што је Исус лечио само неке, који су имали среће да му се нађу у близини, док су други, удаљени несрећници настављали да пате, слепи, губави и сакати? Две хиљаде година сличних тегоба пролази а да само људска медицина покушава да се овим проблемима позабави. Ако је лечио слепце, зашто није излечио слепило? Чак и када бисмо веровали на реч Новом завету да су сва чуда и добра дела заиста била стварна, остаје питање селективности. Етика се не може спроводити у дело насумично.

Упитан да објасни која је заповест највећа у закону , Христ одговара да је то „Љуби господа бога својега“. Реније нам је у истом јеванђељу речено „Бојте се онога који може тјело и душу погубити у паклу “. Због чега бог новог завета не одступа од потребе да га се његове креације плаше и да поштовање гради на аутиритаран начин служећи се механизмом претње огњеном ватром не казује нам се. Еволуција личности божије је приметно одсутна. Онда се пак захтева да ентитет о којем премало знамо и кога се нон стоп прибојавамо, волимо више било чега другог и да вечно клецамо и демонстрирамо покорност, недостојност, кајање, узмицање и предају, предају разума. Ни ово, не могу да препоручим као морално. Овим је речима унижена и вулгаризована идеја љубави. Наређена љубав, љубав на команду. Можда сам растао наопако, у мом моралном свету љубав није нешто што се испоручује на заповест.

„Не може дрво добро родове зле рађати.“ У овој је реченици епитомизована хришћанска деонтологија. Добре намере увек воде добрим последицама, док зле намере увек воде лошим. Апсурдност ове тврдње је посебно штетна ако у њу поверује студент политичких наука, јер како примећује Вебер, „Ко не разуме да добре намере не производе увек добре последице, политичком смислу је још увек дете.“ Пошавши од деонтолошке премисе не бисмо никада могли да разумемо Адама Смита. Књижевност ће нам наравно понудити мање штетан упут. Сви знамо како су завршиле добре намере Виктора Франкенштајна на пример. Хришћане наравно и не занима овај свет, нити морају да промишљају о последицама својих дела. Је ли то доброта или простодушност и интелектуална лењост, и шта је себичније него рећи да ме баш брига за последице докле год сам пратио неколицину набубаних правила (у срцу)?

Зачетак најгорег од свих тобож моралних начела налазимо у другој књизи Мојсијевој – „Не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега…“ Ова идеја је затим у пуном замаху у Јеванђељу по Матеју „Сваки који погледа на жену с жељом већ је починио прељубу у срцу својем.“ Ово је злочин у мислима. Тоталитаризам који превазилази чак и Орвелове најмрачније фантазије. Бити кажњен не за дела, већ за мисли значи немати уточиште ни у сопственој савести. Ни Винстон Смит није био суочен са таквим наџором и таквом контролом. Од тог лажног сунца нема хлада, од тог Великог брата нема заклона.

И сад кад сам рекао понешто о инфериорном, ред је да кажем нешто и о ономе што сматрам супериорним извором морала. Тај извор је веома очигледан, а није ни бака ни дека, ни мама ни тата , ни школа (мада су сви они бољи учитељи од празнослова Библије), нити је то било која једна књига, већ је дело онх што их Христ вазда проклиње у Новом завету и зове се књижевност. У њој ћете наћи више моралних актера, комплексних моралних драма, ликова са којима се можете саживети и дилема од којих можете да учите, него што ће то икад бити случај са неким ’светим’ текстом. Питање људске етике није питање на које можемо наћи одговор у некаквом уџбенику или приручнику, ма колико обимни они били, већ је најважније људско питање и вечно питање, на које ћемо одговор давати изнова и изнова читавог живота. Када бих вам понудио листу својих омиљених писаца у некаквом таксативном набрајању, не само да би то било у потпуном нескладу са свим претходно изреченим, већ би стајало у односу на књижевност као што чаша воде стоји у односу са океаном. У тај океан зароните без бриге што је царство небеско обећано онима који су сиромашни духом , и утолико пре.