Новинарство је “проклета“ професија

Милан Антић, уредник ноћног програма Радија 202


 О својим почецима, односу према новинарству, и оцени данашњег новинарства.

            Непосредни повод мог разговора са Миланом Антићем био је јубилеј. Осам година постојања ноћног програма Радија 202, чији је он тренутно уредник, и у чију част је организована изложба радова ликовног уметника из Новог Сада Драгана Чуле, који је такође и редовни слушалац ноћног програма. Други повод била је документација Радио Београда- 200 архивираних емисија и рубрика припреманих и емитованих на Првом програму и програму 202 Радио Београда.

При договору са саговорником за интервју, било је идеја да разговор водимо у згради радио Београда,  где је саговорник стално запослен већ деценијама, или у згради телевизије, за коју је везана серија телевизијских емисија „Да те питам„, за коју мој саговорник не пропушта да истакне да га је та серија зарад моћи телевизије учинила препознатљивим. Иначе, Божидар Николић, главни и одговорни уредник културно- уметничког програма РТС- а, жели да обнови ову емисију, која је емитована преко 25 година до 2005.

Друга опаска мог саговорника односи се на допринос редитеља емисије „Да те питам„, покојног Милорада- Миће Узелца, који је не само визуелно, већ и тематски, до детаља формирао серију.

Да ли сте одувек маштали да будете новинар?

Пошто већина новинара на ово питање каже да је новинарством почело да се бави случајно, и сам сам то мислио и тако одговарао, али сусрет са мојом професорком српскохрватског језика из гимназијских дана, Љубинком Пантовић, понудио је нове појединости. Поменута професорка се присећала да је у једном писменом задатку који је требало урадити у новинарском стилу, значи са кратком и јасном реченицом, она у свом ђаку, и мом садашњем саговорнику, препознала будућег новинара.

Препознавање не значи почетак. Како је заправо започео ваш новинарски рад?

 

Студентско новинарство је прави почетак за већину београдских новинара, па ту ни ја нисам изузетак. Први кораци су начињени давне 1969. године у студентском радио програму „Индекс 202„ уз повремену сарадњу у гласилима студентске штампе универзитета у Београду „Студенти„ и „Видици„.

 

Како се даље развијала ваша каријера?

Упоредо са радом у студентском програму одвијао се и професионалан рад на Првом програму Радио Београда и у Београду 202.

Има ли узора у новинарству из тог времена?

Засигурно, то је легендарни репортер Радивоје- Раћа Марковић, али и врхунски заљубљеници и зналци новинарства Предраг Кнежевић и професор Факултета политичких наука из времена настанка Сергеј Лукач (мој саговорник је додао да у животу није упознао већег заљубљеника у новинарство од њега).

Шта за вас значи новинарство?

Новинарство никад нисам схватао као начин за управљање људима, већ тек као начин или пут за усмеравање људских делатности. Моћ речи (изговорене или написане) уме да понуди превару да је моћ медија заправо моћ новинара. То тако може да се учини, али није тако. Дакле, моћ медија није моћ новинара.

Како гледате на новинарство данас?

Чињеница је да за мене постоје само две врсте новинарства: добро и лоше. Занимљиво је да традицију код нас од домаћег новинарства, које се темељи на традицији новинског новинарства, све више угрожава новинарство које се темељи на шоу- бизнису и долази из Америке. Даља карактеристика новинарства данас је вид тзв. интернет новинарства које зарад брзине занемарује не само лични контакт, већ и поглед лице у лице интервјуера и интервјуисаног. Данас се интервју може „урадити„ и слањем e- mail- а, без икаквог личног интераговања, а на исти начин и примити одговоре, понављам, без личног контакта. Следећа карактеристика је нестанак безброј новинарских форми. Не памтим када сам у новинама видео цртицу, белешку, друштвену хронику итд. Разговор, који строго посматрано и није новинарска форма, потиснуо је интервју, прецизно дефинисану новинарску форму. Уместо интервјуа имамо разговор, што је примереније сусрету у продавници, на пијаци или у кафићу. Ситуација није много боља ни у електронском новинарству, радио репортажа је нестала без трага. Уместо свих оних ишчилелих новинарских форми јавља се изјава уз накнадни коментар што може да подразумева и читав низ фалсификата.

Дозволите да преформулишем једно од претходних питања, шта ви уствари мислите о новинарству?

Сигуран сам да је новинарство „проклета„ професија, која има драж. Већина новинара спремна је да у бескрај говоре о лошим странама новинарства, а на питање зашто онда не напусте новинарство, намеће се одговор, зато што та проклета професија ипак има драж.  Некада су виђенији, добри новинари лако могли да постану предавачи на високошколским установама на којима се изучава новинарство. Посленици данас распострањеног интернет новинарства то неће моћи, а и ако им то неко омогући, тешко да ће имати шта да кажу. Новинари моје генерације данас су угледни предавачи новинарства и на изуст бих могао да наведем имена својих колега, који су данас ваши предавачи, драги мој, уважени колега Милићевићу.