Новинарство је озбиљна работа

Ауторка: Анђела Ђокић

Саговорница Журналиста је Јелена Илић, новинарка и дописница ,,Вечерњих новости’’. Повод за овај разговор је награда на конкурсу ,,Слађана Вељковић’’, као и њено залагање за слободу новинара, како личну, тако и професионалну. Њен дугогодишњи рад и искусво у медијима су инспирација многима.

Добили сте награду на конкурсу ,,Слађана Вељковић’’ за најбољу репортажу. У њој сте оживели јунаке давно емитоване ТВ серије ,,Музиканти”. Одакле је потекла идеја и инспирација за ову
ведру и оригиналну причу?
Све добре, најбоље приче, оригиналне, ведре или мање ведре, испричао је сам живот. Новинару је
потребно много среће, нешто умећа и истрајности да се нађе на путу добре приче, да је зграби, и подели са читаоцима. Тако је било и са Музикантима, легендарним јунацима Лазићеве ТВ серије. Многи и данас мисле да су ово били имагинарни ликови, а заправо реч је о људима који су живели, бавили се музиком, а које је Жика Лазић „позајмио“ за своју причу која ево, деценијама није избледела. Е, тако је и са овом репортажом. Ништа није намештено ни измишљено. Све је живо, стварно, опипљиво. То читаоци воле. То осећају. А код добре приче, како се мени чини, потребно је додирнути душе.

Шта за Вас значи ова награда, с обзиром на то да се она додељује у част некадашње дописнице
,,Вечерњих новости’’ из Пчињског округа, познате по својим репортажама и људским причама?
Веома, веома много ми значи награда која носи име Слађане Вељковић, прерано преминуле
колегинице из Врања. Знате, мораћу да будем баш лична, Слађа је била не само моја колегиница, већ и моја пријатељица. У ,,Вечерњим новостима’’ смо почеле да радимо истог дана, заједно смо ишле чак и на разговор за посао, свакодневно смо водиле дуге телефонске разговоре, размењивале мисли, идеје за приче, редуковале једна другој текстове у намери да будемо што боље. Слађа је била најбоља, мајсторица управо за те мале-велике приче. Маестрално је умела да направи добру причу, да дирне, расплаче или насмеје. Због тога сам неизмерно срећна и почаствована.

Шта је за Вас суштина новинарства, оно непромењиво, базично?

За мене само доследност себи и професији даје вам шансу да истрајете у новинарству, да остварите
новинарски интегритет, имиџ и слободу да можете увек и сваког  да погледате у очи а да се не постидите и сагнете главу. Да бисте све то урадили, морате бити или много добри или много луди, или обоје. Често је ово последње. За мене, новинарство је љубав, а то је озбиљна работа, са тиме нема играња. Нема ценкања око истине, нема компромиса око чињеница, нема привилегија и привилегованих. Јавни интерес изнад интереса сваког појединца увек. Много је то, помислиће неко. Kоме се тако учини, боље да не покушава да буде новинар.

Били сте главни уредник ТВ Смедерева, радили многе репортаже, интервјуе, дописник сте ,,Вечерњих новости”. Kоји формат Вам је донео највише професионалног успеха и задовољства?
Имала сам среће да у свом новинарском одрастању окусим овај хлеб у телевизијским, радио и
новинским редакцијама. Свака ми је донела непроцењиво искуство. Можда је највеће искушење писати за новину јер нема алтернативних доживљаја онога што преносите конзументима. Само реч и фотографија. Учили су ме да реч мора да боли, да засече као нож или да распамети, одушеви, насмеје, да вам од речи застане кнедла у грлу. Ходати у ципелама јунака својих прича, плакати са њима, или се радовати, обући на трен њихова одела и снове, ако то умете, имате добру причу. Осећај не може да превари, чак и када се сакрио у речи.

Залажете се за слободу новинара, како личну, тако и професионалну. Да ли је та борба неизвесна у Србији?
И неизвесна и тешка. Некада мислим узалудна, али сигурна сам да другог пута нема.  Не може
борба за праве вредности бити узалудна. Можда је ово утопијско размишљање, разумем све који ће ме сада осудити. Ако одустанемо, немамо шансе, ако покушавамо, можемо да се надамо. Не можете од других тражити оно што не тражите од себе. Прво метлу у руке, пометите своје двориште. Kада се ослободите на личном нивоу, када победите себе, своје страхове, клишее, онда сте већ доста урадили. Много за себе, али понешто И за остале. Важно је не трговати у новинарству, а нажалост све је више продаваца И купаца у овом послу. Свему И свима су ставили цену. Уценили су новинаре на све могуће начине. Многи су морали да одустану. Не значи да су кукавице, већ само да су се уморили. Ипак, ако сви одустанемо, ко ће остати да стоји усправно? Није ни мало колега који одолевају. Бескрајно сма им захвална.

Заједно са пет Ваших колега, дописника других медијских кућа, храбро сте иступили против тадашњих власти у Смедереву 2016. године. Да ли је било тешко рећи ,,не” диктату и увредама градоначелнице? Да ли сте имали последице у свом раду због овог поступка?
Не сматрам то храброшћу, једноставно, то је био позив који се не одбија. Ако желите да будете
новинар, морате да се трудите увек то да будете. Не само у идеалним условима. Последица је увек било и биће. Из њих излазите јачи и слободнији. А то нема цену, Неко би рекао, ипак си платила. Јесам, више пута сам остајала без посла, али сматрам својим успехом што до данас нисам одустала.  А ако сте добар и поштен новинар, увек ће бити некога ко ће то знати да цени.

Према Вашем мишљењу, који ће формати узети примат на медијском небу Србије у деценијама које
долазе?
Сваки глас који се добро чује има одјек.  Тешко се ствари померају у правцу којем свако од нас
жели. Довољно малих корака може такође довести до циља. Ако великих немате, идите малим, И стићи ћете. Ако не идете, нећете стићи. То је макар лако. А када је о форматима реч, одомаћио се израз “дигитално новинарство”.  Сада је на цени “вест која се кликће”. Kолико је истинита, то је већ мање битно. Губимо људе, добијамо кликтаче. Губимо новинаре, добијамо дигиталне робове којима је посао да лове у крвавом, смрдљивом и поквареном виртуелном свету како би пренели први “вест која се кликће”. А кликће се, као, најчешће на речи  “ шок, сензационално, језиво, ужасно, крваво”. Оправдање је да то људи желе да читају. Мислим да је оправдање лоше и не баш истинито. Неки параметри из мог искуства казују да су биле далеко читаније лепе приче од негативних.