Новинарство је огледало друштва

Ауторка: Александра ЦУКАВАЦ

Телевизијска публика воли филм „Лепа села лепо горе“ који је настао према његовом рукопису, са публиком је делио и занимљивости како је гајио близанце, а у емисији „Црни бисери“ интервјуисао је готово хиљаду саговорника. Читаоци воле и његове књиге „Симеонов печат“, „Јованово завештање“, „Досије Богородица“… Писао је и биографије познатих глумаца. Име Вање Булића већ више од четири деценије присутно је у новинарству, а за Журналист говори о томе зашто су му колеге говориле да квари омладину, зашто су деведесете „златно доба новинарства“ и који је најзачајнији моменат у његовој вишедеценијској каријери.

Како је настала идеја за емисију „Бисери”?

„Бисере” сам почео да радим по узору на филм Грејзера у коме два дечака одлазе на мост и онда нестане неки новац, а ти дечаци заврше у поправном дому. Потом се утврди да нису ти дечаци украли новац. Суштина приче јесте у томе да у свакој црној души постоји зрно добра и то сам покушао да објасним. Телевизијска прича представља само електронски облик онога што сам већ радио у новинама. Емисија „Бисери” ми је послужила да на основу истинитих прича направим четири романа и једну монодраму.

Колико је требало храбрости да се раде такве емисије?

Сматрам да је привид да је потребна храброст, ту је уреднику потребна храброст у почетку, да одобри такву емисију. После је све шаблон. Свака емисија изгледа другачије зато што су животне приче другачије: проститутка и секташ немају исти завршетак, а прича из детињства почиње потпуно исто. У садашњем тренутку то изгледа храбро, а у ствари није тако храбро. Деведесетих година први сам писао о проституткама и криминалцима. Правио сам емисије о сарадњи криминала и политике. Један наркоман је био у емисији и показао ми је папир да је хив позитиван. Ставио сам тај папир на сто. Сматрам да је то више храброст оних који говоре о томе и храброст уредника одређене телевизије да то емитује. Увек сам имао више проблема због писаног новинарства него због тога.

Емисија је достигла велику популарност иако су људи које сте интервјуисали непознати јавности. Шта мислите који је разлог за то?

Десило се да су емисије са потпуно непознатим људима постигле највећу популарност. Прво, кад доведеш звезду и познату личност она неће да направи лошу слику о себи. А кад дође неко непознат широј јавности таквој особи је свеједно. Најгори су били криминалци. Били су добри за гледање али увек шаљу негативну поруку; шаљу поруку на финији начин или судијама или адвокату или неком свом противнику. Најискреније су проститутке. У ствари најискреније су жене. Жена дође и каже да је проститутка или наркоманка – она је већ обележена; нема увијања: ја сам мало проститутка или ја сам мало наркоманка. Мушкраци кажу лечио сам се, а жена каже да је и сутра на улици наркоманка. Емисије такве врсте могу да трају милион година. „Бисери” су трајали десет. Тврдим да је било чија људска прича интересантнија него било који сценарио. Седнемо да разговарамо 45 минута и то ће бити интересантније него кад доведеш некога коме поставиш само уопштена питања. Хоћу да кажем да животне приче више привлаче људе да гледају такве емисије од награђених филмова, јер то су углавном аутобиографске приче. Половина од написаних романа углавном се заснива на причама из живота.

Вама су се саговорници заиста поверавали. Шта је, по вашем мишљењу, утицало на то?

Суштина јесте у томе да „крене” емисија, како ми то у жаргону кажемо, и онда људи долазе у емисију да испричају своју животну причу. Има ту још нечег. Није то моја хвала, али знам и у свом друштву мноштво људи који воле да ми се поверавају а ја нисам од оних који препричавају шта им људи причају. Рецимо, догађало ми се да са гостом разговарам о нечему пре камера. У емисији поставим питање у вези са тим а он одговори да ми је то већ рекао. Било је људи који су у животу кроз све прошли, а имали су страх од камера.

Да ли сте наилазили на неко неодобравање или негативне коментаре због емисија таквог типа?

Биле су то деведесте године и највише сам проблема имао од колега новинара. Увек је тако, не само ако си новинар него ако искорачиш. Емисија је увек при оцењивању награђена за најпопуларнију. Била је покренута анкета о томе да кварим омладину. Онда се појавило писмо од неког родитеља. Да ли кварим омладину ако доведем неког неког криминалца који „изврне” цео свој живот и на крају каже да никад у животу то више не би радио. Ако некоме није наук да види човека који сâм дође у емисију и призна да му је цео живот пропао јер је пола живота био у затвору, шта је то онда?

Шта је био мотив за књиге „Сто бисера“ и „Симеонов печат“?

Књигу Сто бисера одлучио сам да издам пошто сам имао 950 емисија. Направио сам приче о томе како људи изгледају кад уђу у студио и шта је са њима после било. Правио сам приче углавном до деведесетих година. Најпознатији критичари су рекли за моје књиге да дају право лице Србије. Има наркомана и разочараних, бораца и оних што су крали, лажних бораца, криминалаца, све на једном месту. Одмах се види ко смо и шта смо. Књига Симеонов печат представља маркетиншки штос – православне и католичке приче које су потпуно различите. Никад не бих дозволио да пишем о нашој религији нешто што је лаж, нешто што би повредило некога.

Који је најбољи тренутак у вашој каријери?

Имам два најлепша тренутка. Један је кад сам био косценариста у филму „Лепа села лепо горе”. У новинарству увек мораш да будеш корак испред обичног новинара. Други је кад сам добио Златни беочуг. Награду сам добио од Културне заједнице Београда, а образложење је било за трајни допринос култури Београда.

Према вашем мишљењу, које доба бисте назвали „златно доба”?

Сећам се свог првог уредника седамдесете године који је тада рекао да сања дан да објави наслов од три слова – рат. Нисам могао да верујем. Објаснио ми је да се тада види храброст новинара и рекао, што јесте истина, да је храброст у ствари само питање морала. Или си моралан човек или ниси. Постоји граница преко које нећеш да идеш и постоји нешто што не би дозволио. Уколико неко уштине жену у аутобусу, а ја је заштитим то је питање морала a не храбрости.

Деведесте године су за мене биле златно доба, за неког ко није схватио на прави начин нису биле златно доба. Дада Вујасиновић је после погинула, то је био период када ћеш да одлучиш да ли ћеш да учествујеш лично као новинар или ћеш да ћутиш. Било је „чупаво” није било свеједно. Тадашњи криминалци су постали команданти. Аркан је рецимо звао Миломира Марића и рекао: „Рачунај да имаш рак и да ћеш да живиш још шест месеци.”

Шта недостаје српском новинарству данас?

Новинарство је огледало друштва. Виши степен развијености друштва говори о вишем степену новинарства. Тврдим да је било више слободе у Титово време, односно у време после Титове смрти, него данас. Могу чак и да докажем да су деведесетих година новинари били слободнији него данас. Године 2000. радио сам у Дуги и кад је дошло до промене власти одједном смо престали да пишемо. Промењен је главни уредник. Одмах су довели своје људе и једно годину дана није било никаквих критичких текстова. Исто имамо и данас – ново ћутање. Дошла је нова гарнитура, поставља своје људе, своје уреднике. Не постоји ништа што је критика. Тако је кад дође до промене власти: појаве се нови таблоиди са инсинуацијама и полуистинама које је створило демократско друштво. Новинари се само заносе мишљу да могу нешто да промене. Најсрећнији је онај новинар који може да искорачи из новинарства, који може да пише књиге. У новинарству више нема репортажа.