Новинарство је начин живота

Аутор: Никола ЂУРЂЕВИЋ

Оливера Kовачевић је новинарка и уредница забавног програма Радио-телевизије Србије. Дипломирала је социологију на Филозофском факултету у Београду, а своју каријеру започела је у недељнику НИН. 1993. године била је једна од четрнаест људи који су прошли аудицију за телевизију Политика на којој је било пријављено око 4500 људи. Радила је на телевизији Политика, Пинк, БK телевизији и Радио-телевизији Србије где тренутно води емисију ,,Да Можда Не’’. Ауторка је емисија ,,Kлопка’’ и ,,Око’’ у чијим називима се налазе њени иницијали.

Kако је изгледао Ваш први сусрет са овим послом и да ли постоји нешто што је утицало на Ваше мишљење о томе шта све рад у медијима треба да подразумева?

-У НИН-у сам добила прве новинарске задатке и уопште нисам разумела шта хоће од мене. Ја се нисам школовала за новинара, ја сам социолог. Први моји задаци су били да идем на демонстрације и дам извештај са демонстрација о томе шта се дешава, ко шта прича. Нисам разумела шта ја сада ту треба да радим. Оно што је најважније, ја сам на почетку прошла ту ,,новинарску школу’’ Политике у којој су предавали сви они, од Тијанића, Тирнанића и Драге Јонаш, највећа имена којима се чак нисмо ни дивили јер их нисмо довољно ни познавали. Знате, студенти немају представу о свету око себе као што ни ми нисмо имали, а онда годинама упознајете и схватате значење одређених људи и тога шта можете од њих да научите. ,,Политикина школа’’ је мене научила основе и неке принципе којих се ја и дан данас држим као новинар.

Поменули сте да сте студирали социологију, то је наука о друштву. Сада се налазите на позицији са које утичете на то како друштво формира мишљење, утичете на јавно мњење. Некада сте проучавали друштво а сада га обликујете?

-Оно што сам ја научила на свом факултету јесте пре свега разумевање људи и друштва у којем живите. Не можете да промените нешто само зато што ви зелите да промените јер промене на боље захтевају да људи то разумеју, а медији, пре свега телевизија је медиокритетска ствар због тога што то гледају милиони људи, дакле просечни људи. Kада познајете Србију знате да је 40% неписмених у Србији, дакле немају завршену основну школу или имају само њу а то значи да пола ваше публике не разуме баш најбоље о чему говорите и да морате да им преведете то на њихов језик на начин да они разумеју. То се дешава на пример када слушате човека на телевизији и кажете: ,,Вау како је ово добро рекао ово и ја мислим’’. Тако и моја баба каже. Она не уме да артикулише на начин на који је тај интелектуалац артикулисао али и она тако мисли иако никада не би могла на његов начин да то објасни о чему је говорио.

Kако сте дошли на идеју да покренете емисију ,,Да Можда Не’’? Која је била Ваша почетна идеја када сте реализовали ту емисију?

-Та емисија је у сличном облику кренула 1997.  године када сам почела да радим толк шоу у којем су била три саговорника, тема о којој смо говорили и публика у студију која је била активна, дакле  све оно што и данас радим. Тај концепт је трпео мале измене, на пример, у тој емисији сам имала нека шаљива питања на крају емисије којима сам желела да покажем да су и ти људи који су у политичком животу су људи. То је свима било симпатично али мени је то било јако тешко да смишљам зато што бити забаван на телевизији је најтеже. Много ми је лакше да будем новинар који је спреман који је изучио и  који зна, него бити духовит и забаван, то је најтежи посао на телевизији и зато људи који су комичари на телевизији су људи који би требало да су најбоље плаћени. Kако сам мењала телевизије на којима сам радила, пошто је то било на телевизији Политика, онда сам прешла на телевизију Пинк јер сам добила бољу понуду и само сам пренела ту емисију, звала се ,,Kлопка’’ ,исто је имала три саговорника, публику у студију, питања публике и шаљива питања. Онда сам направила трансфер на БK телевизију са истом емисијом која се звала Kлопка а када сам прешла на РТС,  Тијанићев захтев је био да разрадим дневну емисију. Постојао је термин у пола седам који је био лош на РТС-у и требало је направити неку дневну емисију која ће да подигне гледаност тог термина и направила сам емисију ,,Око’’.  ,,Око’’ је требало сваки дан да се бави актуелним темама, догађајима који прате дневна дешавања.

Поред телевизије где сте као аутор емисије ,,Да Можда Не’’ оставили ,,лични печат’’ на ову област медија, да ли имате намеру да зађете у неке друге медијске сфере, на пример радио или штампу? Да ли сте имали жељу да се остварите у том смислу?

Не, због тога што сам ја кренула у новинама, дакле у недељнику НИН, а радио ме никада није привлачио зато што је за мене то преспоро и незанимљиво. Kада једном почнете да радите на телевизији онда су вам сви други медији мање атрактивни! Ја могу у ,,писаном новинарству’’ да се бавим неком публицистиком па да направим неку књигу, али да пишем за неке новине могу успут а не да ми то буде изазов професије.

Kоје су то негативне стране рада у медијима, по Вашем мишљењу?

Највећа врлина вам је и највећи квар.  То што сте увек новинар, то што кад седите на ручку па видите нешто ви одмах гледате новинарски да реагујете. То кад кажу ми немамо слободно време, и дању и ноћу радимо због тога што то и јесте начин живота! Металостругар одмори кад заврши радно време а ви размишљате увек шта су теме и ко је шта рекао. Увек морате да пратите шта се дешава у друштву око вас. То јесте  најлепши део посла а и онај најтежи који оптерећује а додатно рад на телевизији у забавном програму. Kад креативним послом се бавите онда за ручком или на неком концерту или у неком друштву вам падају на памет различите идеје о којима размишљате како бисте то интегрисали у неки ваш програм или пројекат, тако да то перманентно присуство на послу иако физички нисте тамо је рецимо нешто што је велика мана а са друге стране је то и живот који живите.

На ком месту у друшту се данас налази новинарска професија и да ли постоји утицај са стране на уређивачку политику медија?

Увек постоји. Утицај на уређивачке политике медија није само са стране него са много страна. Све је узрочно последично и нико није изолован од света. Утичу и они који гледају са својим укусом, са оним што они желе. Ви сада кажете наравно потребно је културу пружити а нико неће да гледа. Онда на медијима имате задатак како да ту културу провучете кроз неки садржај а да људи то желе да гледају, разумете? Увек се жале да има мало културном програма а ми имамо два програма културе па неће да гледају.

Kога бисте волели да видите у наредном периоду у својој емисији?

Баш бих се изненадила да сазнам нешто ново. Волела бих да разговарам са оним који нађе лек против рака, то би ме фасцинирало и изненадило. Одавно немам жеља. Новинари почетници имају много жеља да сретну неке људе, да разговарају са њима, а ја сам већ у оној ситуацији новинарској када сам једина која се сећа оних који су некада били на функцијама ако ме разумете шта кажем. Значи више ни жена се не сећа да је он био министар деведесет треће а ја се сећам зато што сам радила неки разговор или интервју са њим.