Новинарство је идеалан посао за жену

Ауторка: Ања Симоновић

Жена која је од улице створила емисију вредну сваке медијске пажње. Весна Дедић, новинарка и списатељица, нам открива како је по свом првом доласку у Београд из Подгорице прошетала Kаменичком улицом. За њу је тада мислила да је Балканска, ни не слутећи да ће један од њених животних радова носити име “Балканском улицом”.
 
Приметили смо да сте ове године објавили чак две књиге. Да ли ова година представља неку прекретницу за Вас и почетак нове традиције објављивања двапут годишње или је пак само случајност? 
Није ствар талента или тога да ли сам можда лења или не, ствар је не само инспирације већ и других околности. Моје животно искуство у последњих месеци представља, може се рећи, неки мир. То ми је омогућило један спокој у животу и више времена за оно што заиста волим да радим а то је писање. Писање је као тренинг, не можеш одмах да седнеш и напишеш цео роман. Ја сам у првој недељи након сто је изашао роман “Ниси као он” добила доста позитивних коментара а врло позитивно реагујем на позитивну стимулацију. Стога сам скоро одмах била испирисана да почнем
да радим на следећем роману. 

Поред тога што се бавите писањем такође водите и своју емисију “Балканском улицом”. Kако успевате да балансирате између та два посла и да ли сте се икада размишљали да одустанете од једног?

Нисам. Добра организација и то што све што радим, радим са страшћу. Срећан је сваки човек који оно што учи или ради, ради на тај начин јер све без страсти је досадно или тешко. Било који људски однос без страсти је бесмислен и досадан па тако и посао, а посебно посао новинара. Новинарство и писање су врло повезани, исти је начин размишљања.

Наилазили сте на разне осуде људи по питању Вашег писања, знате ли можда узрок томе и како се носите са тим?

Не обазирем се на то. Пошто ми у српској псеудо – елити имамо неке реченице “новинар који пише, па Боже сачувај” или “Певач који слика… никако”свака врста мултиталента је под знаком сумње да ли је то довољно добро или, још горе, да ли је добро уопште.
 
Kада сте почели да разрађујете идеју емисије „Балканска улица“ сигурно нисте ни слутили да ће постићи толики успех који не јењава већ двадесет година. Можете ли рећи нешто о томе и каква су Ваша очекивања била на самом почетку? 

Моја емисија “Балканском улицом” замишљена је као једноставан мали интервју „један на један“ са неким животним темама као што су породица, каријера, дилеме, одрастање и тако даље… Мала емисија за мали број људи који ће мени омогућити да проводим више времена са својим дететом.

Kако је дошло до тако наглог развоја саме емисије “Балканском улицом”?

Након друге емисије чувена критичарка Бранка Оташевић у „Политици“ је написала једну сувише добру критику за ту емисију и као што сам већ рекла, мене стимулишу позитивне критике. Увек сам слушала шта ми говоре млађе колеге јер сматрам да је у духу новинарства да иде у корак са
временом. Ја сам емисију правила у складу са духом мојих гледалаца. Нисам имала идеју да правим било шта епохално, ни данас нисам под тим оптерећењем нити имам ту идеју. 

Пошто сте и сами давали мноштво интервјуа, постоји ли питање на које не волите да
дајете одговор и које можда избегавате при интервјуисању?

Ја тврдим да новинарство никада не може бити објективно јер су и новинар и саговорник два бића који имају своју душу, емоције, васпитање, предрасуде итд. и сматрам да сваки разговор, са ким год био, укључују велику дозу емоција. Новинар не треба да буде само постављач питања. Прави интервју је однос саговорника који кроз цео разговор уноси своје емоције, топлину или хладноћу. Имала сам хиљаду питања које никада нисам поставила када бих осетила енергију тог саговорника. Нисам ни себе ни њега хтела доводити у ту ситуацију да он испадне лош саговорник или ја лош новинар. Посао новинара је да процени кад, коме и зашто да постави које питање. 

Да ли је било момената током снимања када сте пожелели да само устанете и изађете
из студија. Шта вас је то задржало?

Милион пута ми се десило да ми је психички тешко. Дешавало ми се да замишљам
да је саговорник шармантан и  тако га дожвљавам. Онда се деси да саговорник не да није шармантан, него је и  приде одлучио да у мојој емисији буде оно сто иначе није и због чега га нисам звала. Kолико год саговорник био супротан мојим очекивањима, ја знам да могу и морам извести да то мојим гледаоцима буде смислено и занимљиво, а када сам ја гост то се никада није
десило. Много ми је лакше да будем питана јер је цела одговорност за емисију моја. Морате направити доброг саговорника од вашег госта.  
 
После свега кроз ста сте прошли, да можете да кренете из почетка да ли бисте изабрали
другу професију? И због чега?

Не бих. Новинарство је најлепши посао за жену поготово ако се одлучи за овај
вид новинарства којим се ја бавим.