Новинарство је борба ѕа слободу, а до ње се не долази лако

Филип Шварм, уредник недељника ,,Време” о својој професији, слободи медија у Србији и српском друштву- Јавна реч је последња утеха свих оних јадних, понижених и потлачених. Што би рекао Мирослав Крлежа: ,,Једино шта је створено за одбрану људског достојанства јесте мала кутија оловних слова”, и ако верујемо у ово, ако верујемо да има слисла ово шта радимо, право новинарство ће увек наћи начин.

Како сте ушли у свет новинарства?

Ја никада нисам веровао да ћу бити новинар, одувек сам пратио медије, читао новине, али никада нисам имао идеју да ћу се тиме бавити. Деведесетих година сам студирао у Загребу на правном факултету у време када су почели ратови у тамо су ме неки пријатељи позвали да видим како се ради у новинама, па сам ја отишао из знатижеље, без намере да се тиме бавим. Међутим, стицајем прилика врло брзо сам почео да радим као новинар и ево већ двадесет пет година је то моја професија.

У којим сте новинама прво кренули да радите?

Кренуо сам да радим у једним дневним приватним новинанам у Загребу, не могу да се сетим како су се звале јер сам врло кратко тамо радио… После тога сам прешао у један недељник у Хрватској који је у то време био јако угледан, за време постојања СФРЈ , и тај недељник се звао ,,Данас”. Када је почео рат прешао сам у Србију, Београд и почео сам да радим у недељнику ,,Време” где радим и данас. Од деведесет осме сам одговорни уредник, а у међувремену сам радио за много листова, за телевизије( РТС, Б92 итд.) , сарађивао сам са агенцијама као што је Франспрес и за разне медије у региону.

Јавности сте познати као Филип Шварм, али је ваше право презиме Калембер, чему псеудоним?

Ја сам био ратни извештач раних деведесетих година и моја породица је била расута, један део у Хрватској, други у Србији… Била су мутна времена и на идеју једног од мојих старијих колега који је рекао да ставим неки псеудоним за почетак па ћемо после видети и тако сам изабрао псеудоним Шварм, који нема никакво значење. Међутим, тај рат је трајао много дуже него што је ико од нас предвидео и тај псеудоним је постао мој заштини знак.

Какво је тренутно стање у новинарству?

Стање у новинарству никада не може да буде боље од општег стања у друштву. Верујем да је стање у друштвуданас веома лоше. Имамо на делу неку врсту популизма који како време одмиче поприм све ауторитарније црте, Ми живимо у друштбу у којем се изгубила критичка реч. Када знате какво вам је друштво, такво нам је и новинарство. Дакле живимо у друштву где се већина медија односи потронски према власти, новинари који служе као држачи диктафона и који не постављају питања. Имамо велику кризу у професији у којој влада таблоидизација медија. Све је теже прочитати нешто озбиљно и аргументовано тј. све чешће ћемо добијати неку врсту политичког ПР-а. Млади новинари мисле да ће незамерањем направити каријеру, новинари сами себе гуше и то је због тога што су они под притисцима уредника, уредници под притиском газда, а газде су у политичким диловима. Ово је једна врста медијског аутизма и плашим се да ће ово трајати дуго.

Које је ваше мишљење о интернету?

Интернет је измислио ,,копи-пејст” новинарство, јер да бисте дошли до тачне информације треба да иза тога стоји човек који је томе посветио време, средства, који мора да истражи и који има много знања и широку културу. Тај рад можете наплатити, а данас постоје многи сајтови на којима два-три човека ,,копи-пејстују” вести и онда се поставља питање зашто бисте ви дали 200 динара ако то нешто можете да прочитате на неком сајту бесплатно.. И мислим да је то катастрофално јер је новинарство професија- зарада. Вести које су изашле из редакције су потпуније јер иза тога стоји низ кодекса, уредник и на крају ваше име што значи да стојите иза својих речи. Нови медији попут интернета и друштвених мрежа праве један шум у систему који заправо обесмишљава класично новинарство. На први поглед би човек рекао да имамо много више информација него раније, али када се са друге стране погледа квалитет тих информација видечемо да су те информације готово исте и да се оне не мењају. То су све исте вести- ,, од дрвета се не види шума”, што значи да велика количина истих информација нама даје привид да знамо нешто а заправо не знамо ништа. Ми примамо разне информације на интернету али их не региструјемо. Иста ствар је и са унутрашњом политиком. Ми мислимо да знамо шта се овде дешава а уствари не знамо ништа.

На шта конкретно мислите?

Главна тема у Србији је ,,Београд на води”. Ми нити знамо ко то ради, нити како ради, нити под којим околностима ће то бити и није постојала јавна расправа о свему томе. Али оно што знамо је да три четвртине медија хвале ,,Београд на води” а критике на ту тему излазе у све мањем броју медија.

Поред новинарства Ви се бавите и снимањем документарних филмова, коју сте поруку хтели да пренесете као новинар?

Meне је одувек привлачио филм, документарни филм и фотографија. Током деведесетих година сам радио и мање прилоге за независне телевизије. После петог октобра сам кренуо да радим дуже документарне филмове. Ти филмови су били углавном о догаћајима на нашим просторима двадесет година уназад, осим овог последњег у којем се ради о Првом Светском рату. Ти филмови се могу сврстати у истраживачко новинарство.

Да ли је било проблема након објављивања неких од тих филмова?

Наравно да је било притисака, претњи али када се бавите истраживачким новинарством то је, нажалост, саставни део посла.

Да ли мислите да недељник ,,Време” извршава своју функцију у друштву?

,,Време” је препознато као објективне новине, независне новине које никада никоме не иду низ длаку. Ми шта мислимо то и пишемо. Критикујемо све шта треба да се критикује и боримо се за јавни интерес. ,,Време” је софистициран часопис, истраживања показују да је наша публика углавном образована, међутим у друштву где имате дивље сајтовегде плагирају текстове, где таблоиди праве огромне тираже, где су важни бомбастични наслови, где се воде харанге против људи за различите интересне групе, недељник ,,Време” није довољан, нити је више оваквих часописа довољно јер живимо у друштву у коме влада један политички популизам који се прелива на медије и ту увек страдају независни медији.

Неко време су медији писали да је ,,Време” по утицајем Мишковића, шта мислите о томе?

Увек постоје људи којима уређивачка политика наше редакције смета, кад имате људе који вам сметају, као што је на пример Мишковић, онда све што вам не одговара ви приписујете њему. Међутим, то нема неки утицај на нашу публику јер ми ни у једном броју не спроводимо Мишковићеву политику. Тако смо деведесетих били страни плаћеници и издајници, раније би нас побили што смо били за Европску унију, сад би нас побили да смо против Европске уније и то све не говори о нама него о њима.

Да ли се смањио притисак на медије и да ли ће у овој професији бити боље у будућности?

У деведесетим је био директан политички притисак и ти неки медији су јавно били у служби тог режим, мада је и тада била група независних медија( Време, Б92, Данас и још неки). Данас постоји индиректан утицај и он се своди на ускраћивање реклама, информација и директно поткупљивање. Да је деведесетих било горе, јесте, да је данас добро, није… Разлика је само у степену притиска. Независни медији се тренутно налазе у незавидном положају. У новинарству генерално никада није било добро, верујем да никада ни неће. Право новинарство је борба против разних ограничења, потешкоћа и свега онога шта човеку загорчаваживот тј. новинарство је борба за слободу а до слободе се не долази лако. У тренуцима слабости људи се питало да ли је вредело, ја мислим да вреди. И мислим да новинарство никада неће умрети јер не може да умре. Јавна реч је последња утеха свих оних јадних, понижених и потлачених. Што би рекао Мирослав Крлежа: ,,Једино шта је створено за одбрану људског достојанства јесте мала кутија оловних слова”, и ако верујемо у ово, ако верујемо да има слисла ово шта радимо, право новинарство ће увек наћи начин.