Новинарство данас служи за дискредитовање личности

Веља Павловић

Ја сам одавно помислио да новинарство више не треба да се учи на Факултету политичких наука него на оним „менаџмент школама“ и неким „пр катедрама“, то су данас постали новинари, слуге режима.

Веља Павловић је новинар чије име одмах везујемо за Студио Б, аутор је и водитељ бројних емисија као што су „Култура на раскршћу“, „Ниво политика“, „Незаштићени сведок“, „Духовници“, а његова култна емисија „Ниво23“ ове године пуни двадесет и пет година. Данас када присуствујемо потпуној деградацији новинарства, када многи спуштају критеријуме зарад гледаности под паролом „дајмо народу оно што хоће“, Веља Павловић и његова емисија управо доказују супротно, свих ових година он држи критеријум јако високо, а ипак емисија је гледана и траје, ми га питамо како му то успева?

Па не знам, нисам сигуран ни да сам у праву. Можда су у праву ови што кажу да треба нудити људима лакше или празне садржаје. Мислим да је објашњење нека моја упорност и не бих хтео да кажем храброст, али има и тога. Ја то радим, навикао сам, већ двадесет и пет година али стварно чудо да не успева таква емисија на осталим телевизијама, па и на мојој телевизији она је прилично усамљена и чудна. Код нас је у суштини почетак капитализма који нема изграђене системе заштите вредности које не смеју да иду на тржиште и не могу да се продају и мере новцем. Код нас, засад, само оно што може да се прода и да се купи постоји, све остало се уништава.

Како бирате госте, често су то људи непознати широј јавности?

Још у то време сам схватао да има људи веома вредних за које нико не зна. Баш у овом Стдентском културном центру сам их и проналазио, он је био једно време центар Београда за комуникацију, нове идеје, другачији начин мишљења и отпор режиму. Схватио сам да новинар не треба да седи код куће, чека да му дође тема и да му падне пред ноге, него треба да је пронађе, а моја тема је нова личност у култури.

Аутор сте и емисије Духовници која је јако гледана, јесте ли изненађени тиме или мислите да је јавност ипак жељна таквих емисија?

Никада ја нисам размишљао о јавности. Не бринем о томе како ће јавност да реагује, пробам да у себи самом нађем повод и дефиницију онога што радим. Одрастао сам у официрској фамилији, религиозност је била не непозната него исмевана и из радозналости сам отишао на Свету Гору и тамо потпуно откривам један нов свет за мене. И онда сам хтео да пишем и правим те емисије да схватим шта је религиозност, да разговарам са монасима као са друговима. Новинарство је дивна професија јер међу тим људима са којима радите нађете и пријатеље. Тако да сам нашао пријатеље и међу монасима и они се страшно чуде како ја личим на њих и како они личе на мене.

Ви сте почели свој рад на Студију Б као студент новинарства, како је изгледало радити поред Душка Радовића, Ђока Вјештице, Драгана Марковића?

Студио Б је први опозициони радио у источном комунистичком блоку, то се десило захваљујућим тим људима који су га тада водили и направили, пре свега Драгану Марковићу као генијалном организатору и Душку Радовићу као генијалном мислиоцу и креативацу. Душко Радовић је говорио „Да нема оног лудог Драгана ја не бих ни писао“, јер је Драган једини успевао да га мотивише. Са Вјештицом сам баш постао пријатељ. Научио сам много од њих. Ја нисам ни свестан колико су они утицали на мене. То неприкосновено чување нечега што је твоје, што је почетна суштина рецимо емисије или бити веран принципима то сам научио од Душка, Драгана, Слобе Коњовића.

Били сте први уредник ТВ програма Студиjа Б који је забрањен после четрдесет пет минута емитовања 28. марта 1990. године, како је то изгледало?

Сад кад размишљам о томе не знам како то да објасним, ми смо били храбри, безобразни, мислили да нико није бољи од нас, причало се забраниће, а ми смо причали ај забраните га, нек забране, е баш да видимо. Студио Б је затворен тада, тако једно четрдесетак минута је било програма па смо сели сви у неку собу, рекли, добро је замислите да нису забранили програм шта би ми сутра емитовали јер ништа није било спремљено.

Једном сте рекли да сте после 5. октобра схватили да је ослобођен Пинк, а не Студио Б. На шта сте мислили?

Јесте то је тачно, то ми се највише свиђа од свега што сам рекао. Целу ноћ сам ја звао Коштуницу да дође, да ли је он говорио на Пинку или на РТС-у те ноћи треба проверити, па сам звао Протића, који је требало да постане градоначелник, ни он није дошао. Нико није дошао те ноћи у Студио Б, то је било распоређено већ и знало се ко ће шта да говори са ког медија. После смо чули за то наређење Слободана Милошевића да хеликоптер бомбардује врх „Београђанке“. Можда зато нису хтели да дођу.

Судио Б сте у једном тексту описали као место на ком није било битно да ли сте члан СКЈ-а, место рокенрола и колевке грађанских иницијатива. Шта је данас Студио Б, шта мислите о уређивачкој политици, нарочито након приватизације?

Oд када је приватизован не препознајем Студио Б. Не слажем се са уређивачком политиком у којој, уосталом, више уопште не учествујем први пут после четрдесет година рада у тој кући. Демократија очигледно још не функционише у нашем друштву, предмет је манипулације и злоупотреба, а поправке демократије треба започети управо од новинарства. Новинарство мора бити слободно, а нове газде приватних медија морају схватити да су уложиле новац у једну веома важну јавну делатност, а не да су нешто купили и да је сада само њихово. Морају схватити или бити натерани да то схвате ефикаснијом и правичнијом државном управом.

Шта мислите генерално о новинарству у Србији?

Па знате шта, грозна је ствар што новинарство у Србији данас постоји ту да дискредитује људе, личности, да се бори са противницима на најнечаснији начин. Чудо је да још увек постоји новинарство у Србији. Да можете да прочитате дивне чланке у Данасу, Нину, Времену, Политика се донекле држи али све мање. Ја се исто чудим и дивим новинарима и новинарству и вама младима, ја сам то давно помислио да новинарство више не треба да се учи на Факултету политичких наука него у оним „менаџмент школама“ и „ПР катедрама“, то су данас постали новинари, слуге режима.