Новинари су осуђени на сарадњу

 

Војислав Лалић један је од ретких новинара који је ратних деведесетих година прихватио радну визу и пристао да буде стални дописник из једне муслиманске земље. Била је то Турска у којој су Југословени били непожељни. Последњи је новинар из СФРЈ који је интервјуисао шведског премијера Улофа Палмеа. Добитник је награде „Саша Веселиновић”, највишег новинарског признања које се додељује у агенцији Танјуг.

Суштина и смисао агенцијског новинарства јесу брзина и ексклузивност, колико је тешко бити први, а поштовати принципе тачности, поузданости и објективности?

–         Јако је тешко. У сваком тренутку морате бити брзи и сажети. Познајем многе телевизијске и новинаре у штампи који су дошли да раде у агенцији али се нису прославили. Они нису навикли, рецимо, да док још неки састанак траје или по завршетку, имају у глави тачно шта треба да напишу. Нису тако почели и нису формирали себе да се тиме баве.

У књизи „Пад -Слободан Милошевић” писали сте о суноврату тадашњих медија и о стању у земљи након доношења Закона о јавном информисању, како данас изгледа медијска сцена у Србији?

–         То је било доста тешко време, најтеже које ја памтим. Слика се сигурно поправила, али сматрам да су поједини медији још увек под нечијим политичким утицајем. Постоји то и данас, само у једној прикривеној и суптилној форми, није онако огољено као што је рађено деведесетих година. Данас има новина где тачно знам шта ће написати о једној ствари, а шта о истој неки други лист.

Свуда у свету су познати случајеви о убиствима новинара,  у којој мери држава штити новинара?

–         Свуда у свету новинар је заштићен и државе се труде да не изазивају новинаре. На пример, у једној демократској земљи каква је Шведска, онај политичар који ратује са новинарима, малтене је осуђен на пропаст. Држава штити новинаре, али је питање нерасветљених убистава веома сложено и пре свега захтева ефикасно правосуђе.

У Вашој књизи „Турска без Ататурка”говори се о томе колико Вам је тешко било када сте први пут отишли  у Анкару, да ли  је данашње време лакше за бављење новинарством?

–         Турска је тада била специфична. Ја сам дошао 1994. године када је био у јеку рат у Босни, па је она апсолутно стала на страну муслимана. С обзиром да сам био Србин, било је тешко јер је постајала кампања против нас, која је попримила велике размере. За сваког Србина говорили су да је касапин на челу са балканским касапином Слободаном Милошевићем. Лакше је данас сигурно, мада су у Турској новинари и даље на удару.

Каква је слика медија данас у Турској?

–         Турска је посебна земља, то је целина која се ломи између истока и запада. Једном приликом је Орхан Памук за један швајцарски лист изјавио да, када су новинари у питању, у Турској нема демократије. Једини је смео да каже да је за време Отоманске империје убијено милион Јермена и тридесет хиљада Курди. Држава то није желела да чује јер прво подразумева ратну одштету, а друго критике Европске уније, чије је она кандидат, због кршења људских права. Због тих речи он је морао да напусти земљу и био је судски гоњен, али су оптужбе на крају повучене.

Док сте били дописник, какав однос сте имали са новинарима других агенција?

–         Свуда где сам био имао сам одличне односе са свим новинарима. Сви ми имамо исту муку и нико не зна унапред ко ће први сазнати вест. Добро сам сарађивао, на пример, са новинарима агенције Франс Прес, који су ме често питали о догађајима у Југославији, а које сам ја потврђивао након провере са амбасадом и обратно. Једноставно смо упућени једни на друге и осуђени на сарадњу.