Интервју недеље

НОВИНАР ТРЕБА ДА БУДЕ БУНТОВНИК

3. јул 2014.
Јована Антић

Емпатија је дар од Бога, она даје смисао новинарству.

 

Радмила Ђурић је новинар Радио – Телевизије Србије и уредник „Београдске хронике“. Каже да увек инсистира на отвореном и искреном разговору, да никада није зажалила што је новинар у Србији, али да је нашој земљи потребна целокупна промена система.

–Једном приликом сте рекли да сте желели да упишете глуму. Шта је пресудило у вашој одлуци да упишете новинарство, а не глуму?

У време када сам ја уписивала факултет, моји родитељи су сматрали а се морам бавити неким озбиљним послом, да глума нажалост не може да обезбеди неку будућност. Новинарство је било једини компромис који сам могла да направим, дакле то је морало да буде нешто што ћу ја волети и посао којим ћу желети да се бавим. МАда постоји још један разлог, а то је да сам се ја у то време, као и сви који су имали 18, 19 година, ипак плашила неуспеха, сматрала сам да сам добра глумица, али нисам имала храбрости да се измерим са другима и препоствљам да је то и део те моје одлуке. У суштини све ми је то помогло да донесем одлуку, а чини ми се, сада из ове перспективе, праву.

-У „Београдској хроници“ се свакодневно сусрећете са разним проблемима у нашем граду. Када бисте могли, шта је прво што бисте променили у Београду?

То је добро питање, зашто је то добро питање , зато што смо ми изгубили много времена не мењајући ништа или врло мало и онда када је досашао тренутак да се нешто промени онда постаје велика дилема шта. Овде мора да се поправи и промени пре свега систем, није више питање да ли можемо једну ствар да променимо да би нам било боље, сада морамо много ствари да променимо да би нам било мало боље.

-Неколико пута сте изјавили да млади треба да буду бунтовници и да сте и ви у младости били такви. Колко је важно за једног новинара да има особине бунтовника?

Да мислим да је то најбитније, просто ћак и кад је неко бунтовникбез разлога то уме да буде шармантно, наравно то ипак мора да има неког смисла и да има неку идеју, али не видим шта би млади људи могли да изгубе, осим да им буде боље. Они таћно знају шта њима недостаје, шта је то што не ваља, они можда не знају увек како доћи до неког циља, али знају да кажу доста! Јако је важно за новинара да буде бунтовник, мада неминовно је да нас искуство и године направе човеком компромиса, али уколико се изгуби та бунтовничка црта, то је онда тренутак када престаје право новинарство. Још увек у себи имам те бунтовности, која је наравно потпуно другачија од оне пре, али је имам и због тога још увек радим овај посао.

-Да ли сте у неком тренутку у својој каријери зажалили и помисли да је узалудно бавити се новинарством у Србији?

Стварно нисам никад зажалила што сам постала ово што јесам, али ми је жао што овај посао није онакав каквог сам га ја замишљала да би могао да буде и у том смислу ми је некада жао. Мислим да ми као генерација, као људи који се баве овим послом, нисмо то довољно променили, а могли смо. Међутим, ту сте ви, будићи новинари, којима ја радо дајем шансу, то је мој задатак, моја обавеза, а да не говорим које је то задовољство да ја нешто допринесем у вашим животима.

-Једном приликом сте изјавили да је емпатија изузетно битна за новинара, а да ли мислите да је то и велики терет?

Сматрам да је емпатија дар од Бога, међутим да јесте за човека као људско биће приличан терет у времену у коме живимо и у земљи у којој живимо и мени то тешко пада, посебно као новинару. Некада не знам да направим границу, да кажем себи то је живот, као што често чујемо од других људи. То ми је некада стварно велики терет, али са друге стране, да нема тога, тешко да бих ја уопште радила ово што радим, јер то даје смисао мом послу.

-Да ли мислите да је младим новинарима теже да постану успешни и да се изборе за своје место у медијима данас, него што је то било вашој генерацији?

Све зависи ко вам даје шансу, мени се чини да смо ми у неком другом систему живели, а он је сигурно носио неке олакшице. У том систему сам ја живела, ту сам се школовала, некако сви смо имали исте циљеве, иста стремљења. Припадали смо другачијем систему вредности, читале су се књиге, ишло се у позориште, гледали смо добре филмове, слушали добру музику. Морао си да будес паметан, ниси смео да будеш глуп, морао си да будеш обавештен и образован, да читаш новине, просто срамота је било ако ниси такав. Сада је мало другачије и могуће да то уме да обесхрабри, да осујети младе људе, али ако се вратимо на оно питање од мало пре у вези са бунтовништвом, где је та храброст и где је та младост која каже доста је, нецемо тако. Ко ће ако не ви да наметнете оно што јесте права суштина и што јесте прави систем вредности – борите се за то!