Студентски радови

Новчаник на страну за душу риђану, данас возим фрај

3. децембар 2011.
milicabgd8

Интервју профил Живота Јевремовић – таксиста у пензији

Рођен је у Коршумлији, на Крстовдан 1946. Године. Рано детињство сеоског дечака испуњава планина више него школа, а највише га је васпитавала епска поезија. Иако га је Београд одхранио, није га исклесао, и зато се увек враћа свом родном месту, веран својој дедовини. На први поглед обично занимање возача таксија, претворио је у несвакидашњи племенити дар који је ширио осмехе оних који се воле – његов такси возио је на љубав, јер је управо то покретач свега. Кошуљу и кравату у којима је дочекивао муштерије заменили су опанци и шајкача. На лицу густа брада и седи бркови, и боре око плавих очију које се испод тегластих наочара виде као под лупом. Трећи пут стрпљиво окреће кључ и успева да упали старог Пежоа боје труле вишње. Споља Вас можда разочара стари, труо костур некадашње брзе машине, али тек је унутра мрачно и хладно! Нема грејања, нема ни светла. С леве стране црна лепеза, с десне бела. Једном су се хладиле црнке, другом плавуше. У ауту се не пуши, а пепељара стоји пуна опушака. На задњем седишту је књига утисака. Мој утисак – ништа ми није јасно.

Када ме је отац испратио за Београд имао сам око 15 хиљада динара у Џепу. За те паре и за исто толико дана могао сам да купим килограм хлеба и пола кг чварака. За одећу и кров над главом сам морао да се снађем како знам и умем, јер сам са собом понео само оно што је било на мени – одело с матурске вечери. Морао сам што пре да се запослим, и мада је у мојој радној књижици стајала диплома средње економске школе почео сам да радим на грађевини и копам тунеле по 12 сати дневно укључујући суботу. Желео сам да побегнем одатле и стално сам замишљао себе на факултету како читам и учим уместо што радим тај црначки посао. Уписао сам туризам и купио књиге али никада нисам изасао ни на један испит. Посао није био довољан да себи обезбедим хлеб па сам постао и магационер у Пожаревцу. Знао сам шта ми ваља чинити. Некако сам се ишколовао још 2 године како Бих стекао одређену квалификацију и са још једном дипломом конкурисао за посао таксисте.

Мој први радни дан започео је давне 1972. Године на станици код Топчидерске звезде, а прву муштерију превезао сам бесплатно. Радио сам по три месеца без дана прекида јер тада је било око 2000 таксиста у граду сада их је на улицама 12 000. Морали сте одвозати на десетине воЖњи да би сте зарадили. Никада није размишљао да напусти посао, јер је био свој на своме. Као младом човеку тај посао је био интересантна ствар, пун нових познанстaва, најразличитији људи, прича, наравно новаца. Био је задовољан што је себи обезбедио раднo место и за 40 година рада није затражио ни један дан боловања, стан од државе нити било какву заштиту. Данас му је потребна кишница да опере косу.

У мојој фирми је постојао један Пежо који сам се повремено усудио да затражим када није имао возача. И ако је тада био модеран Мерцедес такозвана” мечка” за којом би се свака девојка окренула, макaр ауто био стар и 100 година, ја сам се у пежо 404 заљубио! Био је много елегантнији и удобнији па сам узео кредит на 3 године, када сам коначно добио кључ.

Превезао је толико личности од просјака без ногу до министара и глумаца, али им никада није стављао до знања да их препознаје. Започињао би разговор тек уколико би они то желели. Највећу плату представљало му је задовољство. Не оно што прође кроз таксиметар или му неко великодушно удели као бакшиш већ оно што је успевао да приреди за тих неколико минута вожње.

Сусретао се са веселим, тужним, бесним лицима али их је увек поздрављао са изволите и довиђења. Увек сам веровао да се добро добрим враћа, па макар човеку понудио обичну марамицу, он ће ме можда сутра препознати и сетити се да сам га баш ја возио. У мом таксију се није пушило. Ја сам увек имао цигару. Излази човек из болнице, неко му је умро. Наставља несто да обави. Ја му пружам паклу, и кажем – запалите и жао ми је. Јер ја не возим пакете него људе. Колико пута сам возио, остану ми дужни. Није важно. Даће… Ма и не морају да дају, иза ћошка следећа странка вас чека. Колико су ми пута дали више. Све то Бог поравна. Ја верујем у правду.

Треба имати визију, али сматра да су неке ствари једноставно другачије зацртане. Оженио се у четрдесетој години и ако је своју жену Наду упознао са петнаест. Морао је да се посвети послу, а живот је пролазио поред њега. Она је била и остала његова највећа подршка али никада неће прежалити што нема дете.

Моја прича је тако прича о вама младима који сте ми били најлепше и најдраже муштерије, и који сте ми дали за право да од једног обичног таксија направим такси за заљубљене. Моје возило кружи градом а женски свет финих манира и осећања му дели комлименте па се све некако озаре и разрогаче очи.! Оне су те које примате, њима је важно. Па онда младићи као доказ онога што неспретно покушавају да сакрију и покажу истовремено позову мене да их провозам градом. Били су ми захвални а ја нисам радио ништа посебно. Шалио сам се са њима показивајући им дизајн који су французи паметно осмислили. Мењач је на управљачу, седиста су четвртаста приближена, знате баш као и француски кревет. А они се кикоћу. Било је ту старијих парова, будућих парова, помирених парова, ишли смо чак и под Авалу да крадемо младу. Ја никада нисам залазио у њихову приватност нити их питао како су се упознали. Само сам их повременио погледао на ретровизор И запазио њихове осмехе, тај ауто има душу И они су то осећали.

У мају пре две године, на дан Евровизије на такси је постављен ценовник на коме је писало: почетна цена 0 динара. Чекање 0 динара. Километар 0 динара. Даме су добијале цвет, а Беотаkси је стао иза његовог геста. Знајући да му се ближи пензија, пожелео је да их један дан дарује, возећи их бесплатно. Он и његов такси напунили су сто година, па је чика Живота сматрао да треба да га замени неко нов, млађи, јер таксиста мора да изгледа лепо, улива поверење и сигурност, као што је он то чинио долазећи сваки дан у кошуљи са краватом. Крај моје каријере обележио је леп гест мојих колега, који ме је прилично изненадио јер мало таквих ствари пратим и нисам им придавао значај. Ипак у свом дворишту препознао cам лик Милана Каленића који ми је рекао да ми је неко приредио изненађење. Пошао сам са њим и одвели су ме на Маракану где је од 30ак аутомобила направљено срце, а колеге су носиле мајице” Заувек прави, стварно најбољи” Није ми било свеједно. Слутио сам да ће ми у знак захвалности доделити неку награду, и да ћу се обрадовати, али ми то не би натерало сузе на очи, доделивши ми диплому почасног доживотног члана одиграли су на најјачу карту. Тада сам у емисији рекао да сам ја најбогатији човек, али да се тај капитал не чува у банци већ су ми напунили срце. Отишао је у пензију срећан, не жалећи ни за једним даном, а његов ауто је једини ауто који је пензионисан, уз зоб, ракију и кићење. Тај дан му је промењена и навлаку па је уместо 5551 ставњено – пензионисан. Ожалошћена овим гестом могла је бити једино пореска управа. Па иако сам пензинисан ја увек радим.

Дан ми почиње кувањем кафе за супругу и читањем новина а завршава се гуслањем. Нисам у удружењу и не проводим дане по кафанама, за мене је то скупа работа. Гуслам за своју душу. Није ми било потребно десетине хектара, већ само пар ари, да посадим свој воћњак, направим пићенце за себе и ближње. Планинска идила ми пружа мир, а скроман начин живота задовољство. Увек сецкам нешто по башти, зидам, уређујем. Не прође дан да не помисли на своје дугогодишње занимање кога се радо присећа уз два албума са фотографијама и књигом утисака коју је понео са собом. Дрхтавим гласом ми чита последњу страницу тог свог споменара:“Лепота времена које је нестало под чизмом нишавила и каубојске антикултуре сачувана је у овом ауту. Хвала, волела бих да поново налетим на Вас. ”