Новак Ђоковић – знакови на путу ка Паризу

Серија бледих резултата и игара, повреда зглоба, бљесак у Монте Карлу, то су чињенице са којима навијачи Новака Ђоковића рачунају пред Ролан Гарос. Хоће ли Новак прескупо платити титулу у Монте Карлу? Који су узроци, за Ђоковићеве стандарде, лоших резултата у последње време? На који начин целокупна ситуација у којој се налази најбољи светски тенисер може да утиче на његов наступ на Ролан Гаросу? Нудимо неколико различитих перспектива у нади да ћемо допливати до одговора на кључно питање – може ли Новак да освоји титулу у Паризу?

Резултати – шта ’кажу’ чињенице?

Ситуација није блистава, далеко од тога – на четири од последњих пет турнира Ђоковић није играо у финалу. У Индијан Велсу је испао у полуфиналу, први шокантан пораз доживео је од Хаса у четвртом колу у Мајамију, а онда је на ред дошао наступ у Дејвис купу и повреда чланка.

Уследила је титула у Монте Карлу, која као да је заварала траг. Несигуран због страха од повреде, Новак се провукао у прва два кола, одиграо је одлично против Ниеминена, Фоњини је био физички изнурен и није представљао никакву претњу у полуфиналу, а у финалу са Надалом Ђоковић је одиграо вероватно најбољи меч ове сезоне.

Тада нас је вратио у 2011. годину и скоро сви су били уверени да је поново све у реду. Међутим, како је сâм Новак рекао, пред турнир у Мадриду 12 дана није тренирао због повреде, поклопило се да је имао тешког противника на старту (Димитрова) и последица тога била је елиминација већ у другој рунди.

Имао је Новак времена за тренинг, у Риму се осећа као код куће и очекивало се да ће у ’вечном граду’ ухватити залет за Париз. Ипак, после победа над Монтањесом и Долгополовом, дошао је нови шок и пораз од Бердиха у четвртфиналу, иако је Ђоковић водио са 6:2, 5:2.

Континуитет добрих игара јесте разлог зашто је Новак најбољи тенисер на свету и представља један од елемената који га одваја од других. И континуитет је оно што је 2012. годину учинило „одличном“, иако су је многи после пораза у финалу УС опена окарактерисали само „добром“. Ово што се сада дешава најбољи је доказ на колико високом нивоу је Ђоковић у ствари одиграо прошлу сезону.

Дакле, на пет претходних Мастерс турнира Новак има титулу, полуфинале, четвртфинале, четврто коло и друго коло.

У претходне две године Ђоковић на само једном од 16 Мастерс турнира које је играо није прошао барем до четвртфинала (Париз, 2012), а сада му се то догодило два пута у првих пет Мастерс турнира у години.

Само три пута у претходне две године Новак је на Мастерсима заустављен пре полуфинала (укључујући и друго коло у Паризу), а сада му се то десило три пута у првих пет ове сезоне.

Горенаведени показатељи јесу сигнали за озбиљну забринутост и мало их дели од алармантне ситуације у којој би ’црвена лампица’ била укључена. Надајмо се да за њоме после Ролан Гароса неће бити потребе.

Такви или слични негативни низови догађали су се и Федереру и Надалу, који су такође били најбољи на свету. Роџер је 2009. играо полуфинале Индијан Велса и Мајамија, треће коло Монте Карла, освојио је Мадрид и испао у полуфиналу Рима. После тога је освојио Ролан Гарос једини пут у каријери. Уз то, Швајцарац нпр. целе 2008. године није освојио ниједну Мастерс титулу.

Надалу се нешто дужи низ није догодио због његове супериорности на шљаци, али и он је знао да омане на бетонским Мастерсима у августу, поготово у раној фази каријере када је неупоредиво слабије играо целокупни други део сезоне. Рецимо, 2011. године испао је у другом колу Роџерс купа, па у четвртфиналу Синсинатија, играо је финале на УС опену, да би потом у Шангају испао у трећој рунди.

Игра – шта највише брине?

Прво, Новак је поново почео да обраћа пажњу на околности на које не може да утиче. Меч са Хасом малтене је предао и пре почетка – ветровити услови више су погодовали ривалу, али Ђоковића сет и по као да није ни било на терену. Иако се чинило да може да направи преокрет, било је касно за буђење.

Меч са Димитровом – крајње некоректно понашање мадридске публике толико је изнервирало Ђоковића да је бурно реаговао између другог и трећег сета. Испоставило се да је тиме једино одмогао себи, пошто је Бугарин већ на старту одлучујућег сета направио брејк и чувао га до краја.

Коначно, меч са Бердихом – утисак је да је све под контролом, Ђоковић води 6:2, 5:3 и сервира за меч (30:30). Из гледалишта су беспотребно ометали Новака, који је изгубио концентрацију, а изнервирао се и због лошег стања терена. Тако нешто не сме да се догађа, терен је био исти и за Бердиха и био је исти и док је Новак играо сјајно и стварао предност.

Друго, нешто чешћи порази у комбинацији са повредом могу да изазову пад самопоуздања. То је највише дошло до изражаја управо у окршају са Бердихом. Откад гледам Ђоковића, не памтим да је водио са 5:2 и изгубио сет са 7:5. Новак је то објаснио „великим падом концентрације“, а чини се да бољег тумачења и нема, уз наравно изванредну игру Чеха (после првог брејка Бердихов сервис побољшао се за нијансу, а Ђоковићев до тада перфектни ритерн опао је за подеок-два на скали).

Па опет, и када је изгубио тај сет, већина гледалаца очекивала је још одлучнијег и јачег Новака у трећем сету. Међутим, Ђоковић је изгубио самопоуздање, слао је врло кратке лоптице (подсетио ме је на Надала када му недостаје вере у сопствене ударце) и омогућио је Бердиху да се потпуно размаше.

После спаса више није било, а Новак је изгубио добијени меч. Био је то један од пораза који „није требало да се деси“, дуел који је некако несхватљиво измакао.

Целе прошле године Ђоковић је изгубио од четворице тенисера, а да то нису Надал, Федерер или Мари – Изнер у Индијан Велсу, Типсаревић у Мадриду, Дел Потро на Олимпијским играма и Квери у Паризу.

Сада није ни јун, а Новак је већ изгубио од Дел Потра, Хаса, Димитрова и Бердиха. Није потребно наглашавати колико је ауторитет значајан у тенису, Новак је многе мечева добијао ’пре него што изађе на терен’.

Тај шампионски ореол не губи се тако лако, поготово када се узму у обзир Ђоковићеви резултати у последње две године, али порази као у последње време неспорно му смањују психичку предност над супарницима. Када се на то дода Новакова недавна повреда и благи пад самопоуздања, ризик од изненађујућих пораза расте.

Ипак, није све тако црно – Ђоковић јесте освојио титулу у Монте Карлу, видели смо да нема проблем када је Надал са друге стране мреже. Напротив, то га инспирише и утиче да игра апсолутно опуштено.

Позитивне су и Новакове варијације при сервису – и против Бердиха, а и раније, доста лаких поена освојио је не толико брзим, колико прецизним сервисима и сервисима са много ротације.

Такође, на Ролан Гаросу ће Ђоковић имати прилику да избруси форму и подигне самопоуздање у два-три почетна кола, када противници не би требало да су толико озбиљни. Игра из Кнежевине, али и меча са Долгополовом и првог дела дуела са Бердихом, казују нам да Новак није заборавио да игра. Потребан је само мали подстрек да се све врати на старо.

Трофеј у Монте Карлу и повреда

Као у стрипу са више могућих завршетака, тако су и моменти у претходна два месеца Новакове каријере пуни једног те истог питања – шта би било кад би било?

Шта би било да је прескочио Монте Карло? Шта би било да је испао у раној фази у Кнежевини, што је било реално? Шта би било да је решио да пропусти Мадрид? Шта би било да је искористио једну од три сет лопте за вођство против Димитрова? Шта би било да је у два сета завршио меч са Бердихом?

Таква питања обично су излишна, али ваља их побројати само да би се видело на колико кривина је све могло да поприми сасвим другачији ток.

Победа у Монте Карлу несумњиво је врло вредна, Новаку је још Синсинати остао да комплетира ’Мастерс Слем’, али да ли ће Ђоковић тај трофеј прескупо платити? Била је то дилема у којој нема исправног решења, али Новак би се сигурно покајао да није играо. Тај исти такмичарски менталитет који га је натерао да игра у Монаку чини га и најбољим на свету. 

Питање које се често неоправдано занемарује у процени Ђоковићевих резултата јесте повреда скочног зглоба задобијена на Дејвис куп мечу са Кверијем.

Прво, повреда разбија рутину, веома значајну врхунским спортистима, а код најбољих континуитет квалитетних тренинга обично за последицу има и континуитет врхунских резултата. Управо је та повреда приличним делом узрок пада Новакове самоуверености.

Друго, свако ко се икада бавио спортом и повредио се, зна колики је страх од обнове повреде када се вратите на терен. У тенису је концентрација међу три најважнија аспекта игра и ако нисте у стању да будете максимално фокусирани на сваки поен, шансе за повољан исход драстично опадају. Не на сваки поен, на сваку лоптицу, јер ако само за делић секунде скинете поглед са лоптице, поен је изгубљен. Од Ђоковићеве повреде прошло је нешто више од месец дана, то није довољно дуг период да би све негативне мисли ишчезле.

Колико припремни турнири значе пред Грен слем?

Да разјаснимо, турнири из Мастерс 1000 серије сами по себи су велики трофеји вредни освајања. Ипак, Грен слемови су врхунац сезоне, па се углавном све ставља у контекст у односу на њих.

Енди Мари, шампион на прошлогодишњем УС опену, предао је у Торонту меч трећег кола Милошу Раонићу, а у истој фази изгубио је од Жеремија Шардија у Синсинатију.

Федерер је пред Вимблдон изгубио у финалу турнира у Халеу од Томија Хаса. Ђоковић пред освајање Аустралијан опена ове и прошле године није играо ниједан званични припремни турнир.

Колико год се бавили предвиђањима, резултати пре највећих турнира не морају ништа да значе. Грен слем такмичења су дуга, непредвидива и играју се на три добијена сета.

Прошле године смо чак у завршницама имали правилност да губи тенисер који је до тада лакше добијао своје ривале на турниру – пораз Федерера од Надала у Аустралији, Федерера од Ђоковића на Ролан Гаросу, Ђоковића од Марија на УС опену.

Да закључимо, Новакови слабији резултати јесу разлог за опрез, али не и за песимизам. Ђоковић до почетка турнира има десет дана да се одмори, опорави и припреми за највећи изазов у овом делу сезоне – Ролан Гарос. У прошлости је безброј пута доказао да је најјачи када га многи отписују, зашто тако не би било и овога пута?