Ноћи без сна

 

 

 

 

 

 

Хладна децембарска ноћ. Земунски кеј. Четворица момака против једног, немоћног. Ударци палица одјекују у један сат после поноћи. Након неколико тренутака, јечај и мук. У локви крви непомично лежи шеснаестогодишњи дечак М.С. Немили догађај на Земунском кеју представља још један показатељ високог нивоа вршњачког насиља у Србији. „Да ми је неко рекао да ће ми се ово догодити, смејао бих му се. Никада нисам био насилан, нисам правио проблеме а због будалаштине сам мета насилника. Нисам уопште био свестан у шта сам се упетљао док већ није било касно“, М.С. започиње причу, тихим и несигурним гласом, у коме се осећа нелагодност. Није му лако да о овоме говори. Каже да је анксиозан и да и даље осећа последице тог немилог дођаја, како физичке, тако и психичке. „Имам анксиозност, а напад тих насилника је оставио негативне последице по моје физичко и психичко здравље. Живим у Земуну, са мајком и оцем. Они нису упућени у све отпочетка, мислио сам да их ћутањем штитим.“ М.С. се већ неко време дописује на фејсбуку с девојком која му се свиђа, Т.Ј., не знајући да она има дечка. Тог јутра одлучује да јој призна шта осећа према њој али доживљава шок. Уместо ње, одговор стиже од њеног дечка, за кога М. до тада није знао. Уместо топлог одговора стиже му низ претњи, попут: „Готов си, наћи ћемо те, где год био“ и „Моју девојку си нашао да муваш. Нећеш жив остати. Доћи ћемо ти на улазна врата куће, пази се добро.“ М. дубоко удише ваздух и нервозно преврће у рукама отпало дугме с дугачке перјане јакне. „ Још већи шок је уследио када сам видео да је њен дечко К.Д., управо момак који иде у моју школу и који ми свакодневно прави пакао на школским ходницима. Стално ме гура, шамара, једном ме је чак затворио и у школски тоалет, и ту сам преноћио, пошто су затворили школу.“ Гледа неодређено у једну тачку, као да се премишља да ли да настави разговор. Наслања се лактом на сто и наставља. „ У школи причају да К. увек носи нож у унутрашњем џепу јакне, чак и да је украо од оца пиштољ без дозволе. Већ то је довољно да се симптоми анксиозности погоршају, а после дописивања с његовом девојком, знао сам да ће бити још горе.“ Те кобне вечери, сат времена после поноћи, облачи прво што му падне под руку – дугачку перјану јакну без једног дугмета, капу и шал. Треба му тишина, зато одлучи да прошета земунским кејом. Хладно је. Густа магла се спушта на Дунав, понегде из магле извирује део чамца на површини мирног Дунава и напуштене клупе. Нема никога, потпуну тишину ремети једино звук ударања чамца о док и нека птица у даљини. М. нагло престаје да прича и склапа очи. Изгледа уморно и ненаспавано. „ На кеју сам се све време освртао око себе“, наставља М. „Искрено, бојао сам се. Имао сам осећај да ће ме пратити и када сам чуо кораке иза себе схватио сам да сам у праву. Окренуо сам се и видео К., али био је са још тројицом момака, које нисам  раније видео.“ М. поново ћути, дланови му се зноје, почиње да трепће на десно око, као да има тик. К. му прилази, пљује га у лице и грубим гласом пита: „Ко си бре ти да муваш моју девојку, јеси ли ти бре нормалан? Кад ме видиш, да пређеш учицу, јасно?“ Обучен је у дугачки црни капут, капу, шал и рукавице, док му се зифт црне очи злокобно сијају. М.  брише лице и немо клима главом. Примећује да сва четворица у руци носе бејзбол палице. Зна шта га чека, али од страха не може да се помери. „Ово ће те научити памети“, бесно прети К. и даје знак осталима да нападну. М. не стиже да реагује. Одједном осећа снажан налет бола у пределу стомака, а онда у рамену, доњем делу леђа и десној нози. Немилосрдно га туку бејзбол палицама, М. пада, у локви крви. К. чучи поред њега, смеје се, вади нож из унутрашњег џепа капута, убада га у лево раме, крик бола се пролама кроз тишину. К. даје знак осталима да крену. М. их полусвестан чује како се удаљавају, остављају га да крвари у мраку и покушава да се помери. Губи свест. Буди се у светлој соби која мирише на алкохол и схвата да је у болници али не зна како је тамо доспео. У глави му је све мутно, збуњен је.  Поред болничког кревета седе његови родитељи. Мајка га држи за руку и плаче. Говори да је данас петак, и да је био у коми недељу дана. М. та чињеница не допире до мозга. Цело тело га боли, као да се све догодило пре непуних сат времена. Хоће да устане, али му мајка говори да је још увек слаб и да се не помера. М. се враћа у првобитни положај и склапа очи. Потребан му је одмор. Прича да се не сећа свих детаља док је био у болници и да је неко време био благо дезоријентисан. Каже да је питао оца где су нападачи, али га је одговор уплашио. „Питао сам тату да ли су их ухватили, рекао је да су избачени из школе, али да их још увек нису пронашли. Кад их нађу, чека их суђење, али суђење не може да почне некоме коме је нестало трага.“ Од оне вечери, М. није мирно спавао ниједне ноћи. Има кошмаре, трза се у сну и пије антидепресиве. Психијатар М.В. му је преписао терапију против анксиозности и страхова и навео да је траума проузроковала анксиозност и да ће психотерапија помоћи у опоравку. Све док К.Д. и његови другови не буду ухваћени и кажњени за оно што су учинили. А можда ће М. и после тога имати кошмаре и будити се обливен знојем у пола ноћи, јер последице вршњачког насиља понекад остају као ожиљци и тешко их је уклонити.