Њујорк Тајмс подсећа на биографију Чарлса Симића

Чарлс Симић, амерички песник српског порекла, добитник Пулицера и престижног америчког признања Поетски лауреат, преминуо је у 84. години, пренели су домаћи и страни медији.

Њујорк Тајмс подсећа на његову узбудљиву биографију, као и да да је аутор чији су стихови остављали утисак да је „пробио рупу у свакодневном животу да би открио трачак нечег бескрајног“.

Чарлс Симић је, како подсећа овај лист, скоро до самог краја живота био виталан и пун духа, па тако и у својим каснијим делима, као у књизи песама „Лудак“ (2015).

„Чинило се да га идеја старости и смрти уопште не мучи. Пролећни дан га је толико обрадовао, написао је, да би се, чак и када би морао да се суочи са стрељачким водом“.

Чарлс Симић рођен је као Душан Симић у Београду 9. маја 1938. Са почетком Другог светског рата и окупацијом Југославије, његов отац, инжењер електротехнике, побегао је у Италију 1944. године након што је неколико пута био хапшен.

Њујорк Тајмс подсећа да је Симићев отац на крају отишао у Сједињене Државе, али да његова породица није могла да му се придружи све до 1954. Чарлс Симић ће касније приметити: „Моји путнички агенти су били Хитлер и Стаљин.“ Породица се настанила у Чикагу, где је Чарлс по доласку променио име.

Научио је енглески и постао посвећен читалац. Присећајући се факултета у средњој школи Оак Парк у предграђу Чикага, где је провео завршну годину, рекао је господину Брукнеру из Тајмса: „Све време су вас подсећали да је ово средња школа Ернеста Хемингвеја, и то вас је навело да се запитате ко сте ви. Али ако су открили да сте заинтересовани за читање, само су вам давали књиге.”

Симићеви родитељи нису могли да приуште да га пошаљу на колеџ, али је похађао ноћне часове на Универзитету у Чикагу док је радио као лектор и канцеларијски дечак за The Chicago Sun-Times. У Њујорк се преселио 1958. године, где је радио повремене послове док је ноћу писао поезију. „Увек сам писао на енглеском“, рекао је, „пошто сам желео да моји пријатељи и девојке у које сам био заљубљен разумеју моје песме.“

Његове прве две песме које су се појавиле 1959. године, када је имао 21 годину. Регрутован је у војску 1961. и провео је две године као војни полицајац у Немачкој и Француској. Свој глас је, како је рекао, пронашао по повратку.

„После војске имао сам много скромнији поглед на себе. Почео сам да размишљам о примедби сликара Пола Kлеа, да младић, ако жели нешто да постигне, мора да пронађе нешто заиста своје. Па, имао сам неку врсту минималистичког порива, па сам почео да пишем песме о најједноставнијим стварима. Предмети за домаћинство: нож, виљушка, кашика, моје ципеле.”

Године 1964. оженио се са Хелен Дубин, модном дизајнерком, која га је надживела. Иза себе је оставио и ћерку Ану Симицћ, сина Филипа, брата Милана Симића и двоје унучади.

Предавао је на факултету више од три деценије и објавио је више од 30 књига песама.