‟Њихови‟ и ‟наши‟

Прихватно – транзитни центар Обреновац

Након довођења миграната у обреновачку касарну у граду је бар преко друштвених мрежа завладала побуна и раширио се општи утисак да су грађани у опасности, као и да је то место где бораве насилници које треба затворити, забранити им излазак, а уколико је могуће и протерати их што даље.

Локални становници на помен касарне која носи име по народном хероју Бори Марковићу увек наглашавају како је била једна од најлепших на просторима бивше Југославије. Угашена је већ годинама и, већ се на улазу примећује, поприлично руинирана након поплаве када је служила као смештај становницима без домова. И сада, неколико година касније, претворена у Транзитни центар за мигранте и избеглице, око шест стотина мушкараца користи је као свој привремени дом.

На пријавници је поприлична гужва, време је ручка, и сви су из града нагрнули назад. Портир који је ту запослен тек два месеца их све поздравља, а многе и поименце: „Кад сам тек дошао сви су ми били исти. Највише их је из Авганистана и Пакистана, помало из Марока и Сирије, али ови из Сомалиленда су посебна прича. Како су само културни! Она четворица су ми миљеници, ништа се не разумемо, ал’ некако увек лепо проћаскамо“! Успут објашњава и да је Сомалиленд у Сомалији исто што и Косово код нас. 
Већ испред самог улаза у мензу може се осетити снажан мирис хране, са доминантном нотом карија. Док већина чека у реду за своју порцију, ту су и појединци који су већ завршили оброк и покушавају да се опет провуку поред пулта како би узели репете, али их радници исто тако добро памте и враћају назад, и гомила њих која се враћа по још хлеба. Једна од радница коментарише како и даље не може да верује како људи толико ситне грађе једу тако много хлеба. На питање зашто, одговара: „Јеси ли икад јела њихов наан? Она њихова лепињица је калоричнија од целог нашег хлеба. Ваљда им зато никад није доста“. Каже да углавном спремају њихова јела попут бирјани пилетине, блискоисточне салате, дал афганија, али да се никада до сада нису жалили и да проверено највише воле наш домаћи ‘клот’ пасуљ.

Иако су у изношеној и у неким случајевима оштећеној гардероби, о фризурама веома воде рачуна. Популарни ‘мен банови’ су им уредно зачешљани, науљени, сваки прамен шишки на ‘свом месту’… И баш као велики контраст немогуће је не приметити да велики број тих мушкараца носи папуче! Што можда и не би било чудно да нису упарене са јакнама, и да и даље није хладно. Милица, координаторка на терену, објашњава да већина њих заправо има патике али их чувају да се не оштете за случај да им успе да оду ‘преко’. Бар четвртину тих мушкараца чине дечаци који делују као да имају мање од осамнаест година. На питање како је могуће да су их породице пустиле тако далеко саме, додаје:

У центру се налазе и избеглице које су силом прилика морале да напусте земљу, али и доста миграната који су побегли даље ‘трбухом за крухом’. Иако имају петнаестак година, или су најстарији мушкарци у породици или их сматрају довољно одраслим и способним, па су их послали ‘даље’ како би могли да се снађу и помогну остатку породице“.

Мало даље за пултом, две девојке које деле храну разговарају на енглеском. Након упознавања сазнајем да су волонтерке, једна из Немачке а друга са Новог Зеланда. Новозеланђанка, Сандра, се врло брзо убацује: „Са мном можеш и на српски. Ја сам ваша“. Пореклом је из Србије, али је рођена и одрасла тамо. Каже да је завршила два факултета, радила у Министарству правде, али је желела да се врати, да уради нешто више. И сада три месеца живи у Србији, док чека некакав посао у струци волонтира за Црвени крст: „Тамо је све уређено, нема неког изазова. Дошла сам и имам сан да своје знање и искуство искористим овде, да урадим нешто добро, помогнем“. Радосно, гласно чаврљање чује се од неколицине окупљене око неког шареног постера пар метара даље. „Bollywood dance class“ пише на њему, истог дана, неколико сати касније. Милица се смеје: „Авганији и Паки. Обожавају Боливуд. Залуђени су много више него ми Холивудом. Данас им је празник“.

У зградици поред, просторија опремљена лап топовима, у којој се налазе и социјални радници, више изгледа као дечији кутак зидова од пода до плафона облепљених цртежима и натписима на различитим језицима. Кажу да често долазе ту осим да користе интернет и како би изразили своју захвалност или просто испунили своју потребу за креативним изражавањем. Марија, из кутка, зове нас испред на паузу, и чим смо крочиле напоље, двојица јој прилазе и нуде јој цигарете: „Јао Бонд, ужас, нисам видела. И сад морам да запалим јер гледају, просто ми жао јер су хтели да буду фини“. Коментаришући тренутну ситуацију, када све делује уређено и дисциплиновано, враћамо се на причу о не тако давном сукобу у касарни између миграната у који је била умешана и полиција, али и на многе друге ‘инциденте’ о којима се говоркало што по граду што по новинама. Њих две наизменично објашњавају да има повремених туча, сукоба, али да је то такорећи и нормално с обзиром на тако велики број људи притом различитих националности (без обзира што већина локалаца говори како су ‘сви они исти’) на тако малом простору. И да је то да ли ће бити проблематични или непристојни до појединаца, њихових личности, што нема везе са тим одакле су.

Време ручка се приближава крају, и сви се из мензе полако разилазе, неки назад у смештај неки у шетњу до града. Двојица мушкараца се пењу уз степенице држећи се за руке. Сетивши се коментара неких пријатеља како често виђају мигранте како се држе за руке на улици , и још неких некултурних коментара везаних за то, помињемо како има и доста људи којима је драго што се осећају слободно да отворено изражавају своје емоције. Након што је исмејала, Милица је морала да објасни још нешто што изгледа знају само они који су се мало боље упознали са њиховом културом и свакодневницом: „Да, изражавају своје емоције веома слободно, али то није оно што сви мисле. Код њих то је знак јаког пријатељства и блискости коју изражавају на тај начин. У муслиманским земљама одакле су, ако би тако нешто урадили са женом не би се лепо провели. А код нас је, ето, обрнуто“.