Интервју недеље

Нисмо смели да кажемо из које државе долазимо

2. новембар 2012.
Марија Милинковић

Разоружана Јасна Шекарић

Дочекала нас је у свом другом дому. Стрелиште Царева ћуприја надомак Хиподрома не оставља утисак места на коме тренира наша најтрофејнија олимпијска представница. Преко блата и неравнина стигли смо до ње. Намеће се мисао да 125. година стрељаштва заслужују више. Звук пиштоља означио је да смо на правом месту. Ведрог лица оспорила је приче да не воли сусрете са новинарима, али ипак неке ,,случајно” заобилази. Стрељаштво није изабарала из љубави према том спорту, у спорт ју је увукао сопствени таленат.

–      Нисам знала да стрељаштво уопште постоји. Први сусрет са оружјем имала сам у основној школи, тада се пуцало ваздушним оружјем као припрема за народну одбрану у средњој школи. Оно што је мене привукло је то што је мени од самог почетка стварно ишло, са неколико тренинга ја сам брзо напредовала, нисам се замарала, не знам кога то не би привукло. Наравно, после тога сам и заволела овај спорт, постао је велики део мог живота.

Сеул 1988. Године означио је почетак њене олимпијске каријере. Сетног погледа присећала се тог наступа, статистички и најуспешнијег.

–     Те прве Игре памтим као у некој магли, нисам била свесна где идем. Тада је била велика Југославија, много спортиста, познатих, ја сам тамо била као мала беба. Ишла сам као европски и светски шампион, светски рекорд сам оборила, али нико није знао за мене. Живојиновић је био у првом плану, Брена га је пратила на аеродром. То је била атракција, ми смо били тотални анонимуси.

Од анонимуса до спортског хероја. Јасна се са првог наступа вратила са две медаље – бронза у дисциплини спортског пиштоља (мали калибар) и злато са ваздушним пиштољем. Прва њена медаља у Сеулу уједно је била и прва олимпијска медаља у историји стрељаштва наше земље.

–     Сви су ме питали шта очекујем, одговарала сам златну медаљу. На свим светским куповима сам прва места освајала, не знам која да будем него прва. Нисам знала који значај имају Олимпијске игре, Горан (Максимовић) је освојио злато, сутрадан сам опет ја освојила медаљу – златну, наравно ту за мене очекивану. Онда је настао преокрет, све је кренуло тотално другачијим током, медији су нас избацили у први план и ми смо постали шампиони.

Барселона 1992. године, санкције. Признаје да јој је то такмичење међу најтежим у каријери због пратећих политичких елемената који су утицали и на спорт.

–     Дан пред одлазак нисмо знали да ли идемо или не, објављен је ембарго. Није нам било јасно како то да не идемо, ко то може да нам забрани, јер то је наше право. Преко Олимпијског комитета је дозвољено да иду појединачни спортови, али не и екипни, зато што ми наступамо под именом и презименом, док екипа наступа као Југославија. Добили смо упутство како не смемо да кажемо из које смо земље, не смемо никакво државно обележје да имамо, сам одлазак је био мучан. Ми који смо отишли држали смо се заједно, дружење је било фантастично. Тог тренутка радиш због себе и за себе, нема места размишљањима широко, али онда када добијеш повратну реакцију људи који и после оволико времена прилазе са сузама у очима и речима да смо им донели осмех у тим тешким временима, онда вам је срце пуно.

Седам олимпијских циклуса, пет освојених медаља. Скор тешко достижан, али не и неоспораван. Јасна Шекарић је на Игре у Лондону отишла са визом коју је првобитно изборио Димитрије Гргић. Осуда јавности дошла је пре њеног одговора.

–    Нисам желела пре да говорим на ту тему, али ћу сада по први пут дати мој коментар. Толико је било натписа по новинама, анкета са неком негативном енергијом да мени није било јасно зашто, као да нико није желео да уђе у срж свега тога. Квоте које ми освајамо, освајамо за државу. Нисам ја њему лично отела квоту, он је био у конкуренцији са Златићем и Микецом који су имали шансе у обе дисциплине да узму медаље и због тога није отишао. Остала је та квота више и речено је да ће је добити спортиста који буде имао најбоље резултате на последњим светским куповима. Квота је припала мени, учествовала сам у два финала на предолимпијским такмичењима и освојила сам медаљу. Идеја је била да не поклањамо другим државама ту квоту, када може неко од наших спортиста да иде.

DSC 0522

Памти када је старији господин са шеширом замолио да јој пољуби руку, памти сваки посебно одабран хлеб за њу. Захвална је стрељаштву, јер се спортом ослободила стидљивости. Њен успех се понекад и заборавља.

–     Понекад ми је жао када људи кажу: ,, Ти си своје већ урадила”. Нисам, не може нико да одређује ко ће колико нечим да се бави. Још увек сам високо рангирана на светској листи и не видим разлог зашто бих одустајала. Када неко има жељу и толико дуго успева да траје, значи да је вредан. Мислим да прави људи јесу свесни тога и то је најбитније.

Не воли да губи, а када до тога и дође следи ,,време патње”. Од Лондона је очекивала више, али није успела да се пласира у финале и бори за шесту олимпијску медаљу.

–     Увек очекујем више. Реченица важно је учествовати одавно више не важи, када човек ради нешто онда у томе жели да буде најбољи. По резултатима које сам имала, очекивала сам да уђем у финале, међутим дисциплина у којој сам наступала  се састојала из два дела. Први део нисам добро пуцала, ни сада ми није јасно шта је у ствари кренуло наопако, нисам имала ни среће. Стрељаштво је незгодан спорт, мале су разлике између оног ко освоји медаљу или онога ко је осми. Прихватила сам неуспех, спортиста како зна да побеђује, мора да зна и да губи, једино тако може да иде даље.

Оптимиста и борац. Поред свих успеха, медаља и даље има једну неостварену спортску жељу.

–     Верујем не само у себе, верујем у све, у људе. Када нешто зацртам идем ка томе и не може ништа да ме спречи. Нисам неко ко удара главом о зид, могу да проценим правилно ситуацију и да знам када је доста, ако нешто стварно не иде. Једино што још нисам остварила у спорту јесу осме Олимпијске игре, све зависи од тога да ли ћу освојити визу за учешће. Мој оптимизам ми говори – да хоћу.

Своју децу није усмеравала ка стрељаштву, желела је да навија са трибина, а не да ћути. Ћерка Леа је ипак кренула за пиштољем.

–     Сина сам једном одвела на стрелиште, као дечак хоће да проба да пуца, а испало је катастрофа. Водила сам ћерку са мном по неким нашим домаћим такмичењима, била је и на неколико интернационалних. Вероватно је привукла атмосфера коју је осетила, не заборавља тренинге што је веома битно, то показује да ли некоме стварно значи тај спорт или не.

Клавир, сликање, рукомет. То су њене неостварене жеље, са некима је покушала, а неке тек покушава да савлада.

–     Рукомет сам тренирала, али ми је стрељаштво више легло. Вероватно зато што се човек сам бори, сам радиш и ствараш, не зависиш ни од кога. Клавир нисам никада свирала, цртуцкала јесам кроз цео живот. Ћерка је пошла на припреме за средњу школу, жели да се бави дизајном, а са њом сам и ја кренула на часове сликања. То ми је план за пензију – хоћу да сликам, сад сам почела са припремама, а озбиљно ћу да се посветим сликању када будем имала више времена. Зацртала сам то себи и остварићу ту жељу сигурно.

Зацртала је себи и да ће успети да уклопи каријеру и децу. Лука и Леа су дошли плански, између два циклуса Олимпијских игара. Они су њена највећа животна победа.

–     Неко ко нема децу не може то да схвати, али деца јесу животни успех, не само због деце као њих саме, него што сам ја успела да се остварим и као мајка поред спортске каријере. Знала сам да желим децу и на врхунцу каријере сам направила паузу и ризиковала. Имам децу рођену у два века, код мене деца нису дошла случајно, него сам рекла сада је време. Морала сам тако, плански сам размишљала када имам времена да останем трудна, направим паузу и да се припремим за следеће Игре. Рођењем деце се све мало променило, они су ми на месту број 1, стрељаштво је ту мало испод. Успела сам да и приватни живот складно уклопим, поносна сам на то.

Марија Милинковић