Ништа се неће догодити

Претпоследња два дана априла у београдском хакерспејсу (hacker-space) Хаклаб Београд, одржано је још једно регионално окупљање хакера под називом „Ништа се неће догодити“ (НСНД).
„НСНД је наставак заједничких излета екипе с Размјене вјештина из Загреба који су кренули негдје од 2005. Име је настало након што смо у најави за Сарајево примијетили да међународни скуп хакера из Македоније, Србије, Хрватске и БиХ тражи обећање да се ипак ништа неће догодити“, објашњава Марсел Марс, један од првих организатора и учесника окупљања.
 
Обећање да се „ништа неће догодити“ учесници објашњавају повученијом природом хакера који не трпе притисак конвенционалних конференција, већ желе да слободном вољом на лицу места одлучују колико ће и у којој радионици учествовати, или на коју тему ће најбоље умети да пренесу своје знање другима.
„НСНД окупља локалне заједнице хакера који су на многим мјестима кренули са тједним окупљањима Размјене вјештина, у Македонији Сподели знаење или још раније као локални ЛУГ-ови (Linux User Group). С временом је НСНД постао регионална заједница хакера. У пуном смислу те ријечи. Дали смо си довољно времена за упознавање, дружење и пријатељства. Како смо уз то још и технолошки ентузијасти, онда се конференцијски програм догађа спонтано јер зналци имају што за подјелити“, додаје Марсел.
 
Специфичност скупа је превазилажење недостатака типских конференција, поготово када је реч о високим накнадама за учешће, спонзорисаним презентацијама или хијерархијском уређењу. Учесници овогодишњег београдског НСНД дошли су из различитих места из Србије, Хрватске, Македоније и Бугарске, а догађају је присуствовао и хакактивиста (hackactivist) једног од најактивнијих и најпознатијих хакерспејсова на свету, „Нојзбриџ“ из Сан Франциска, Мајкл Т.
 
Покушавајући да дођем до одговора какав је план за два дана скупа, добијала сам једноставно објашњење да се то и даље не зна: прва јутарња сесија била је резервисана управо за договор и уређивање програма. Хаклаб је био пун људи који су учествовали у стварању распореда и предлагању идеја. На лицу места се одлучивало ко ће о чему говорити према томе ко је спремио коју тему, колико она интересује друге учеснике, или просто према томе шта људи највише желе да чују једни од других. Цео договор и записи текли су и он-лине, на интерактивном, колаборативном едитору за текст, ПиратеПад-у (Pirate Pad). Идеја је да овом методом сваки учесник добија управо оно што жели да чује, и да, иначе повучени заљубљеници у програмирање и технологију, постану мотивисани на активно учешће у радионицама и дебатама.
„Ако се деси да нема никога за предложену тему или питање, онда кренемо у заједничко истраживање. То све скупа функционира јер смо си дали довољно времена да си вјерујемо и да се не нервирамо око ствари око којих би се нервирали негдје другдје с неким другим људима. Нестрпљиве и амбициозне, ако се и појаве, прогута заједница која зна да нема разлога за притискање“, објашњава Марсел.
 
АНТИКОНФЕРЕНЦИЈА У ПРАКСИ: Предавања су покривала теме од рашчитавања ДНК коришћењем цлоуд технологије, преко глобалних Интернет политика и аутоматизације торената, до полифазичних снова и коришћења приватних мрежа попут Даркнет-а. Бојан Петровић, један од предавача из Београда, говорио је о Kok-у (Coq), систему који се може користити у математичком доказивању да програми који се пишу не садрже грешке.
На специфичан начин, Бојан је успео да споји своју философску (што је по образовању) и програмерску (што је по занимању) страну. „На радионици која се одржава сваке недеље у Хаклабу Београда бавимо се и семантиком програмских језика, односно, покушавамо да дамо строго математичко значење терминима које програмери користе у свакодневном раду, иако га не морају нужно бити свесни. За ову област постоји доста заинтересованих људи који, попут мене, имају формално образовање из филозофије, јер теме којима се бавимо често задиру и у област филозофије математике“, каже Бојан.
Добрица Павлинушић, предавач из Хрватске, говорио је о Андроид ХДМИ стиковима. „То су мали рачунари, тек нешто већи од УСБ меморија, који се спајају на телевизор и омогућавају покретање Андроида или Линукс дистрибуција“, прецизира Добрица. Он сматра да је његово предавање било добро прихваћено јер „није толико свеједно који Андроид узети уколико на њему желимо покретати Линукс“.
 
Занимљив део су разговори између и након самих радионица. Једна од најжучнијих дискусија била је о брендовима лаптопова. Док су једни тврдили да је избор бренда последица рационалног избора, други су тврдили да је куповина одређене марке рачунара ирационална ствар вођена жељом за „модирањем“ и „брендирањем“, а исконструисана медијима.
Друга дискусија тицала се хакерских заједница и њихових односа према људима који их, из различитих разлога, напуштају. Како је то Бојан објаснио, „иако су заједнице увек на губитку када се тако нешто догоди, постоји осећај да су и извор ‘проблема’ и његово ‘решење’ у природном процесу смене генерација. С друге стране, постоји и веровање да недостатак чвршћих веза може код млађих генерација створити осећај да су хакерспејсови само успутне станице у њиховим животима“, додаје Бојан.
 
Иако су хакери медијски често представљени као негативци који руше сајтове влада и упадају у поверљиве базе података, бити хакер у оваквој врсти заједнице подразумева напредно познавање рачунарске технологије и мреже, као и љубав према знању и његовом слободном преношењу.
Бојан на специфичан начин објашњава и сврху постојања оваквих заједница и окупљања: „НСНД је и повратак оног осећаја из детињства да сте, када пређете границе република, и даље у својој домовини. Домовина је заправо тамо где разумете туђе речи и мисли. Програмери морају једни друге јако добро да разумеју, јер је живот у троуглу са другим програмерима у једној, и рачунаром у другој тачки, у супротном немогућ.“
 
И мада се још једном „ништа није догодило“, овогодишњи београдски НСНД помогао је свим присутнима да заједнички раде на проблемима који их муче, да науче нешто што до тада нису знали и да ојачају регионалну заједницу у којој знање и могућности слободно циркулишу.