Jедан овдашњи дневни лист недавно је уметничку слику „Индустријализација“ Петра Лубарде прогласио мистериозно несталом из хола Дома синдиката где је стајала годинама. Па уместо да распише својеврсну потерницу, министар културе Владан Вукосављевић се убрзо потрудио да на тај нестанак стави – наводнике, објашњавајући забринутој јавности да је слика све време и била ту. Али, склоњена са места на ком је била изложена, услед радова и реконструкције Дома синдиката. И то, бар према писању „Блица“, у прашњавом подруму.
Да ли је намеровано да се сакрије, препрода или украде, тек пре неколико дана Лубардина „Индустријализација“ проглашена је културним добром. То значи да ће слика бити уписана у регистар културних добара Музеја савремене уметности, као и у централни регистар културних добара за Републику Србију који се води код Народног музеја у Београду. У преводу, неће бити подложна манипулацијама на које је сумњао „Блиц“, који је и покренуо читаву причу.
Међутим, овде се прича не завршава. Напротив, тек почиње. Шта се у овом тренутку дешава са стотинама, хиљадама уметнина оноликих некадашњих самоуправних радних организација, јавних предузећа, уметничких и свих других институција у нашој и земљама бивше Југославије, питали смо дугогодишњег кустоса Народног музеја и историчара уметности Николу Кусовца.
Како је Вама изгледало све оно што се десило у вези са Лубардином „Индустријализацијом“, од бројних сумњивих намера до проглашења културним добром?
Таква слика се не може продати, а да се не направи њен историјат. Лубарда се много фалсификује, нико неће да га купи док не дође код мене. Пошто више нисам ни ја сигуран, тражим апсолутно порекло. Важно ми је да знам „првог власника“. Без тога не пуштам, чак и кад је одлична слика. Дају се препознати раније Лубардине слике, за њих ми и није ми потребна експертиза.
„Индустријализација“ је величине преко 18 квадратних метара, а цена такве слике не може да буде претерано велика. Прво, помислите ко ту слику може да купи, који је то амбијент у коме можете да држите ту слику. Према томе, може само нека добро етаблирана, нова радна организација, неки Костић, Цептер, ко има неке фабрике – тај може бити евентуални купац. Дакле, то су неке ствари које указују на то да не може бити речи о намери крађе.
„Индустријализација“ није Лубардино најзначајније дело, али су, свакако, све Лубардине слике достојне проглашења културним добром.
Добар део каријере посветили сте пописивању уметничких дела широм бивше Југославије, јесу ли она сада на сигурном, имајући у виду последњи случај „Лубарда“?
Шездесетих и седамдесетих година извршио сам својеврсни притисак на радне организације и пописао им сва уметничка дела. У Народној банци, у згради СИВ-а, у Двору… Скупштина је имала све, пре него што су је запалили ови „петооктобарци“, све је било и у Скупштини града. Последњи велики посао урадио сам у Министарву иностраних послова, тада је Југославија већ почела да се распада, било је то 1989. Пописали смо све наше амбасаде, војне, економске мисије, представништва, културне центре у ком су се налазила сва значајна културна добра. Испоставило се да имамо бољу југословенску ликовну грађу ту, него у музеју на Ушћу.
Где се налазе евиденције о којима говорите?
Не знам, јер је транзиција била дивља, ми то нисмо пратили. Ми смо имали нешто пописано, али не знам до које мере. Знате ли каква је збирка била „Први мај“ у Пироту, „Магнохром“, „Симпо“ у Врању… То је судбина транзиције. Ко је то бацио, зашто је бацио…?
Дакле, сада Вас поново питам оно што сам на почетку – јесу ли сва та бројна уметничка дела на сигурном с обзиром на то да нема евиденција о њима?
Дела која су без евиденције, подложна су манипулацији сваке врсте, крађи, присвајању. Свему. Кад немате евиденцију, немате кога да јурите, не знате на коју адресу да се обратите. Рецимо, говорим о Министарству иностраних послова (МИП). Где су ти спискови које сам правио?
На која уметничка дела мислите када кажете да смо највише њих изгубили током транзиције?
Највише смо изгубили у министарствима, распадом Југославије, јер су многа дела припала Словенији, Црној Гори, Хрватској. На основу овог мог увида који сам правио, а које имало Министарство иностраних послова, највише уметнина припадало је српском корпусу. По природи ствари, у Београду су се кретали сви ти уметници, али је било и пуно Хрвата који су имали добар педигре, били су НОБ-овци, или смпатизери НОБ. То су све стари мајстори.
Чији је задатак да утврди власништво над уметнинама чијих евиденција нема, чије су оне? Председница парламента је после случаја „Лубарда“ најавила оснивање „комисије која ће се бавити уметнинама у државном власништву“?
Најбоље би било да то, најпре, ураде титулари, носиоци, они којима су те уметнине и припадале.
Последњи радови
Студентски радови13. децембар 2017.Време кризе узора
Вести из несвести12. децембар 2017.Животни пут између хотлајна и рекламе за паштету
Интервју недеље14. новембар 2017.Никола Кусовац: Индустријализација уметнина