„НИКО НЕ ЖЕЛИ НАРОД КОЈИ МИСЛИ“

Бранислава Петровић Теодосић рођена је у Београду где је похађала XIV београдску гимназију. Након матуре, конкурисала је на Факултету драмских уметности (одсек за филмску и ТВ монтажу), и одмах била примљена. Радила је на монтажи за више од 20 играних филмова: „Још овај пут“, „Крај рата“, „Јагуаров скок“, „Октоберфест“, „Балкански шпијун“, „Од злата јабука“, „И то ће проћи“, „Дом за вешање“, „Празник у Сарајеву“, „Нож“, „Нечиста крв“. Од 1994. године запослена је на РТС-у.

Студирали сте монтажу на Факултету драмских уметности. У ком периоду се јавила жеља да се тиме бавите?

Пошто сам одувек била фасцинирана филмом, већ у првом разреду сам бежала са часова и ишла да гледам црно-беле филмове са гламурозним холивудским глумцима. Седамдесетих година биоскоп је био најлепша забава јер је постојала телевизија са само 2 канала. Мислим да се већ тада јавила велика љубав према покретним сликама. Када ме је комшиница која је била монтажерка на ТВ Београд одвела да видим шта је то што она ради, одлука је пала. Тамо сам видела исецкану филмску траку која висила на полицама и чекала да буде спојена у неку причу и то ме је фасцинирало. Одмах после матуре сам конкурисала на Факултету драмских уметности.

Када сте активно почели да се бавите монтажом?

Већ после прве године студирања, мене су позвали да асистирам у монтажи на играном филму „Још овај пут“, то је било 1983. Урадила сам двадесетак филмова од тада и то је трајало све до 1994. када сам се запослила на РТС-у.

Када сте прешли у РТС, радили сте серијале емисија „Зелени прстен“ из области екологије, „Људи говоре“, „Траг у простору“, „Сусрети прве врсте“ и од скоро „Трезор“. То су емисије које се праве у монтажи. Како се то разликује од рада на филму?

За разлику од филма, где је сваки кадар прецизно осмишљен, у документарним емисијама и репортажама то није случај. Некад се на терену снимање одвија у сасвим супротном правцу од планираног, деси се нешто непредвиђено и камера забележи углавном пуно више. То је тренутак изазова за монтажера, да сагледа материјал, да види причу, да осети како може изазвати емоције код гледалаца.

Радите на РТС-у преко 20 година. Како бисте оценили стање у тој медијској кући?

Стање у РТС-у могу увек да оценим као променљиво, јер се код нас непрекидно смењују директори и уредници, али зато већина и даље ради свој посао одговорно и с љубављу. Годинама се вршила општа хајка на РТС због тога што се цела продукција наводно сводила на информативни програм. РТС је последња оаза озбиљне телевизије, где се може чути правилан говор, видети емисије из културе, образовне емисије, научне, документарне и домаће драме. Ниједна друга телевизија није снимала домаће драме нити има емисију за хендикепиране, као што је „Место за нас”. Мислим да свима треба да буде важна судбина РТС-а. Без њега, шта нам остаје? Испирање мозга, простаклук, заглупљивање народа. На свету више нико не жели народ који мисли. Народ који мисли спреман је и да се буни, да тражи боље, а то владајућа класа не жели.

Поменули сте хајку на РТС. Међу грађанима влада велико незадовољство, не само РТС-ом, већ и другим медијима, а на медијске раднике се гледа са презиром. Колико је оправдана лоша репутација медијских радника у Србији?

Мени се чини да под појмом „медијски радник” сви подразумевају искључиво новинаре. Прошли смо грозна времена где је јако тешко било избалансирати част професије и опстанак у свакодневном животу. Новинари који су имали своја убеђења која се нису слагала са уређивачком политиком куће у којој су радили, остајали би без посла. Остали су се прилагођавали. Писало се и објављивало само оно што је уредник, продужена рука партије на власти, одобравао. Са продором друштвених мрежа полако излазе на видело сва дешавања у медијима, њихови скандали са лажним вестима, намештеним снимцима и кредибилитет новинара је доведен у питање. Скоро сам прочитала податак да је 7000 телевизија и медијских кућа у власниству 5 компанија. Те компаније имају управне одборе и они имају директоре. Све се на крају сведе на 5 особа које одлучују ста ће се гледати, шта се сме рећи, а шта не. Они креирају целу медијску слику света. Колико се онда медијски радници заиста ту питају? Са приватизацијом телевизије и радија, будућност је суморна. Ријалитији, јефтина забава, јефтина продукција, сензационализам. У таквим условима готово је немогуће градити озбиљну репутацију.

С обзиром на негативну слику о медијским радницима, како бисте оценили рад Ваших колега са посла?

У данашње време, када су савремене технологије толико развијене и када су медији сваком доступни, дошло је до пада квалитета или бар до пада важности истог. Данас и деца на мобилном телефону могу да се играју прављења филма и телевизије. На мом послу већина мисли да је довољно да имају најпростији програм за монтажу у компјутеру да би били монтажери! Такви никада не науче шта је то добро употребљен снимљени материјал, како извући максимум из тога, како направити најузбудљивију везу кадрова и још доста ствари које се годинама уче и усавршавају. У складу са тим се кратко задржавају на својим позицијама. Све мање је битан квалитет, а појам високог стандарда се изгубио у квантитету. Брз живот и брза измена информација је све то ставила у други план.

Суочавате се са непрофесионализмом, лошим условима за рад и недостатком подршке. Упркос томе, Ви сте се одржали у свом послу. Шта је то што највише волите да радите у оквиру свог занимања?

Ја сам велики заљубљеник у свој посао. Радила сам све, играну структуру, филмове и серије, документарне филмове, репортаже и кратке прилоге у информативном програму. Скоро да нема шта нисам радила у својој професији и још се нисам уморила. Одушевим се када ми неки интересантан материјал дође у руке и не могу да пропустим шансу да нешто од тога створим.