Ниједно добро дело не пролази некажњено

Последњих година у Србији, све више и више ничу организације и удружења која се боре за права животиња. Разлог за масовно груписање истомишљеника узрокован је све већим насиљем управо над онима који се дефинишу као “човеков најбољи пријатељ”. Ако се већ каже да од пса нема бољег бића и да је пас спреман и живот да да за свог двоножног пријатеља, како човека не чини лицемерним или, простије речено, злим да исто то биће сакати, злоставља и изгладњује?
Све и да популација осуђује такво свирепо понашање, не постоји ли лицемерје и у пуком негирању проблема?

Према законима који тренутно важе у Србији, особа за коју се утврди да је убила или злостављала животињу може одговарати или за кривично дело или за прекршај. Међутим, двножна животиња се углавном кривично не гони јер остали припадници исте сорте (мислимо на двоножне животиње, познатије под називом људи) су очигледно селективно слепи. Или незаинтересовани. Или оба.
Каже се кривичноправно треба заштити све животиње које су у стању да осете бол, патњу, страх и стрес, а онда не постоји довољан аганжман људи, односно – племенитост и доброта животиње (и вера у човека) га уједе за задњицу. И резултат тога је да се закони не поштују, злочини се дешавају, животиње пате, а ми се само саосећамо. Па, браво!

Искрено, мало је срамота што се олако одбацује доброта и поверење животиња. Срамота је што су људи тај клише који потврђује правило да ниједно добро дело не пролази некажњено. Побогу, зар се нико не води оним да онај који животињу не зна да третира како доликује, да тај не зна ни човека и његов живот да цени?
Све и да се каже да је занемарљиво (а НИЈЕ) и да су животиње само извор хране, нижа бића у ланцу исхране, како је могуће да човек према човеку може да буде толика животиња?
Према свим могућим назнакама, сваки почетак развијања профила серијског убице има исту карактеристику – мучење животиња. Толико.

Било како било, свака част свим удружењима и доброј вољи онима који истрају упркос све већим злочинима према људскости. Свима онима који се не плаше да их доброта уједе за задњицу, онима који доброту награђују и цене.
И види се лепота у племенитости животиња и њиховој природи која се не води изрекама и лажним моралима.
Изгледа да је човек, заиста, највеће зло живота.