“НИЈЕ ОН МАЈСТОР, ОН ЈЕ ГИТАРИСТА”

Један од дугогодишњих чланова панк – метал бенда Мортал Комбат, познатији као Лаза. Љубав према музици и гитари се јавила од најранијег детињства, у почетку је свирао на рекету за багминтон, штапу, тигању, а онда је коначно добио играчку у облику гитаре, а потом и своју прву праву гитару за 18. рођендан.
Прву поставу бенда Мортал Комбат чинили су Лаза(соло гитара), Крики (вокал), Столе (бубњар) и Боца (бас гитара), у првој измени долазе Гера (бас гитара) и Џела (бубњеви), док у последњој промени бенд напушта Лаза, а долазе Филип (соло гитара) и Ранис (ритам гитара).

Фото: Марко Ристић; Концерт године у Новом Саду, 2015.

Твоји наступи почињу са бендом Мортал Комбат, која је његова прича?

Мортал Комбат је кренуо када је Крики сам снимио песму Немој бити емо, и окачио је то на мyспаце, тад је то било актуелно од социјалних мрежа. Та песма је тако остала ту, тј. Крики је мислио да је то тако остало ту, међутим, људи су почели масовно да је слушају, кренула је да се шири, и сасвим случајно је песма завршила на Јутјубу. То није окачио он, окачио је неки момак, и то је достигло огроман број прегледа. Онда је Крики одлучио да уради нешто конкретно са тим, одлучио је да ангажује Столета и Боцу са којима је раније свирао, и пошто смо се сви ми дружили и раније, позвали су ме да уђем као још једна соло гитара у бенд, и тако је кренуло.

Бенд је оформљен 1.априла 2009. године, зашто баш 1.април?

Е сад, да ти одам тајну која заправо и није тајна. Бенд није званично оформљен првог априла. Ми се заправо не сећамо када се то званично десило из једноставног разлога што смо се тада доста дружили, виђали и зато што смо нон стоп били у контакту. То је било некад у априлу, али који је тачно датум то мислим да нико не зна, али смо одлучили да то тако буде 1.април, ето, светски дан шале. Можда нам то није било ни на памети тада, али ето, би први април, мораш да имаш неки рођендан, да се то обележава и тако је то испало.

Ваш рад је прихваћен од самог настанка бенда у односу на нека друга нова имена која су се појављивала, и тај број подршке је само растао, шта је то што вас издваја од других?

Нисам сигуран да имам баш тачан одговор на то питање, али, можда је то што смо ми то, онако као што сам рекао раније, радили за своју душу, значи онако најискреније могуће, шта ти се свира, шта ти се прича то кажеш, то одсвираш. То је имало неку хемију и неку енергију од самог старта међу нама четворицом, и како смо објављивали песме, како су дошле прве свирке, људи су то вероватно и препознали. Ја се сећам прве свирка бенда, остао сам затечен, мени је било невероватно, људи су у тренутку прве свирке у најбојем случају знали пола репертоара, а остале песме које су чули тада први пут, људи су стајали и гледали онако са неким осмехом, никад нисам пре тога доживео да публика тако гледа све то.

Фото: Red&Blue studio

Имали сте наступе по целој Србији, а и шире, који су углавном одлично пропраћени, постоје ли нека места где сте доживели непријатности?

Било је једно негативно искуство, чини ми се да је била Гитаријада, место је Бешка, 2012. година. Све је ишло супер, било је и доста људи, и организација је била океј, релативно је све супер пролазило. Онда се десило нешто да су нас ротирали, па су нас на дан концерта, на лицу места ставили да свирамо последњи. И онда се дешава невероватна ствар, свирали смо у том тренутку своју најлаганију песму Wife beater, која је у неком кантри фазону, и креће шутка у публици, која се до тад већ и разбежала јер је било касно. Како је кренула шутка, није постојала ограда, био је само неки канап који је представљао ограду, и један од момака је погурао тај канап, ваљда како су га изгурали из шутке. Људи који су радили у обезбеђењу су, ја претпостављам ту први пут обезбеђивали тако неки догађај па можда нису видели шутке раније, јер су тог момка доживели као да је он нешто кренуо на њих, и кренули су да га ударају. Затим људи из обезбеђења улазе у масу од неколико стотина људи који су у шутци и кренула је општа туча. Било је и озбиљно повређених, а концерт је наравно прекинут. Покушавали смо да смиримо људе, и онда је организатор дошао и рекао: “Свирајте, свирајте!”, свеједно, ми наравно нисмо наставили концерт, мислим момак је завршио у хитној помоћи, тако да је било поприлично непријатно. И то је буквално једини такав догађај за који знамо да се десио на нашем концерту, из невероватно бизарног разлога, на песми на којој то најмање очекујеш да се деси, јер је у том тренутку била дефинитивно најлаганија коју имамо, али ето, и то је иксуство, дешава се..

Фото: Марко Ристић; Дом Омладине – Антиевровизија 2014.

Познати сте по одржавању тематског концерта Антиевровизија, који се с циљем реализује на дан Евровизије једном годишње, како је дошло до те идеје?

У тим почецима се некако све дешавало случајно или се све само намештало. Ми смо, онако непланирано, избацили у једном веома кратком периоду песму Евровизија. Све око ње, односно тада око Беовизије, било је актуелно, и онда сам ја дошао на идеју да је то можда добра тема. Сам текст је настао врло брзо, за јако кратко време смо успели да склопимо песму и да је снимимо, а објавили смо је неких недељу дана уочи Евровизије/Еуросонга, и тада се десио огроман бум. Ја чак нисам ни знао да је песма објављена то вече, сећам се да сам био са друштвом напољу и одједном почињу да ми стижу смс-ови “Како кида песма” и слично. Пошто се то људима јако допало, нама је Златко Јошић, газда тадашњег Living Room-a, понудио да свирамо одређени датум, с тим што у тренутку када је он нама понудио тај датум, ми нисмо знали да је то заправо финале Евровизије. Ја сам случајно сконтао да се то поклопило, предложио бенду да би тај концерт могли да назовемо као Антиевровизију, бенд је то наравно одмах прихватио, и развили смо целу причу. И тад смо добили можда највећи медијски простор икад, јер се подигла огромна прашина око тога без да смо се ишта трудили. Објавила је ваљда Бета, или можда Тањуг, онда затим Блиц, и не знам који су још све портали пренели вест “Београдски панкери против Евровизије”, и то је заиста била најбоља реклама коју смо могли да добијемо. Пошто је концерт заиста прошао сјајно, после тога смо се сложили да треба да свирамо Антиевровизију, сваке године на финале Евровизије. Идеално је и јер је субота, тако да сваке године не можеш да оманеш јер имаш идеалан термин за свирку.

Фото: Red&Blue studio; Антиевровизија 2014.

У једном тренутку си изашао из бенда, који је био разлог?

Дуга је прича доста, свашта се ту нешто издешавало унутра, али суштина је да су се неке много битне ствари промениле унутар самог бенда, начин функционисања, доношење одлука, односи међу људима, комуникација. То је некако временом, нажалост, отишло у неку супротност ономе на чему је тај бенд грађен годинама и на чему је заснован. Ми се нисмо никада посвађали међусобно, никаквих свађа директно са неким око нечега није било, али је ту почело да бива све више проблема, и просто нисам могао неке ствари у сопственом бенду да радим онако како сам желео, опет кажем, јер су се те неке битније ствари за функционисање бенда промениле, Покушао сам то да решим, разговарали смо о томе и нисмо баш наилазили на неко решење, и испало је тако. Мени је јако жао што је до тога дошло и то је можда најтежа одлука коју сам у животу донео, али осећао сам се прилично лоше у том тренутку. Није поента након силних година и свега што си радио у томе да се осећаш лоше, да ствари не функционишу како би волео и желео, и изашао сам.

Како би описао свој први, а како последњи излазак на бину као чланд МК-а?

Нисам до сада много размишљао о томе, али ево сад овако на прву, имају та два изласка нешто заједнично, а то је потпуна неизвесност. Кад смо први пут излазили на бину, нисмо имали појма како ће то да изгледа, да ли ће људи да нас гађају нечим. А тај последњи је био неизвестан по томе што ја у том тренутку нисам био сто посто сигуран да ми је то последњи наступ. Сећам се то је било у клубу Квортер, у Новом Саду који је био препун, и био је феноменалан концерт. Морам признати да ми је осећај био другачији јер сам док сам свирао концерт, знао да је можда последњи. Није ми покварило сам утисак о концерту, било је стварно феноменално, чак су после неке песме неки момци кренули да ми скандирају не знајући ишта, нешто попут “Лазо мајсторе” или тако нешто, и онда је чак и Крики направио фору “Није он мајстор он је гитариста” и испало је супер. Али мени је све то тада веч имало мало другачију конотацију, јер можда последњи пут са тим бендом то доживљавам.

Твоја страст према музици и стварању исте није престала, какви су ти планови за даље?

Тренутно свирам у једном бенду, који још увек није заживео пуном паром па не бих сад да причам о неким детаљима док не објавимо нешто конкретно. Углавном радимо, свирамо, сличан је правац, мало је више окренут ка хеви металу, нема баш тих панк елемената као што је било са МК-ом, исто имамо ауторске песме, које су искључиво на српском језику и ја се надам да ће то у некој скоријој будућности да заживи. Мимо тога, ја доста дуго имам нагомилано много материјала за неки соло пројекат, тј. соло албум. Реч је о некој исто тако гитарској, тврђој музици, али инструменталној. Баш гомилу тога имам започетог али мало тога имам довршеног и никако да се дохватим тога да коначно одрадим нешто са тим.