Нигде свој, свуда ничији

Шпетим Прекпаљај је целог живота изложен деградирајућим стереотипима са којима се, после деведесет година, и сродио. Промениле су се четири државе, а однос према овој националној мањини је остао исти – дискриминаторски, услед непознавања и непризнавања различитости

Стара пекара „Призренац“ у Младеновцу, 19. априла 1999. Чини се да полиција није ни долазила. Стакло на улазним вратима је разбијено, али инвентар самог објекта нико није пипнуо. Зачуђени људи пролазе, осматрају, али се нико не зауставља. Два старија човека скупљају срчу сеоским плетеним метлама и причају нешто међу собом. Сутрадан, стаклорезац је постављао оквир на врата, а она иста два мушкарца су изнад улаза качила велику таблу на којој је лож-уљем исписано „НИСМО Шиптари“.

Непријатно је правдати се целог живота, носити етикету „нешто мањег зла“, бити мањина која никоме не служи за добро. Представљати полигон за практични шовинизам, а иза вас нема ко да стане. Можда би и синовима чувеног пекара било лакше да их је макар неко од пролазника упитао шта се догодило. Остали су деморалисани прећутним одобравањем да им се десило оно што су заслужили. То њиховог оца Шпетима Прекпаљаја није претерано погодило, превише година је био онај „кога нико није бирао у своју екипу“. Навикнеш да си кукољ и живиш са тим. Шпетим каже да је то лакше него што се мисли.

ВЕЧИТО „ТРЕЋИ“: Господин Прекпаљај живот дели на два периода: у једном је био збуњен, у другом понижен. Периоди који се преплићу и допуњују. Рођен је 1922. године у селу Дрита код Призрена, у сиромашној католичкој породици радника пилане. Мајку никада није упознао, умрла је неколико месеци касније, ни сам не зна од чега. Отац, брат и он, фамилија која се разликовала од осталих у селу. Наиме, отац му је био комуниста, у то време илегалац, разуме се, један од ретких који није дочекивао краља на редовној паради у Призрену. Не зна се да ли је на том неиндустријализованом подручју било мање Горанаца или комуниста. А не зна се ни шта је од та два било мање пожељно. Прекпаљаји су сјединили оно што никако нису смели.

Шпетим је завршио основну школу и Велику Гимназију у Призрену, али је пред сам почетак рата отишао код локалног мајстора Бећираја и изучавао пекарски занат. Како је рат одмицао, самог материјала је било све мање, те је одлучио да се прикључи косовским партизанима. Локални покрет су сачињавали фрустрирани српски борци који су углавном долазили из Шумадије, и албански националисти, формално уједињени у борби против фашизма.

Неприпадање ниједном табору је плаћао као и много пута до тада. Није било превише војних дејстава, борбе, као да се очекивало да ће Италијани сами отићи. Ваљда је услед толике доконости свог батаљона и био изложен сталним прозивкама, ситним провокацијама и дискриминацији. Ко би вас још у озбиљној борби питао да ли сте Србин, Албанац или онај „трећи“?!

НИЈЕ ТИТО БАШ СВАЧИЈИ ДРУГ: Након ослобођења, враћа се у село и у истом тавори до 1949. Чак су и Албанци који нису учествовали у антифашистичкој борби били помогнути и укључени у ново југословенско друштво. Ипак, Шпетим и његови су били скрајнути и непожељни у тој братствојединственој унији. Отац у то време умире, а он, заједно са братом, одлази у село Ковачевац код Младеновца, код саборца Сретена Гајића, кога је упознао приликом пијанчења на католички Божић 1943, у једној призренској кафани.

У национално хомогеној средини, коју су чинили углавном „дошљаци“, неоптерећени пребројавањем и националистичким бољкама, било му је много лакше. Оженио је мештанку Љубицу, а пар година касније му се рађају синови, близанци, Слободан и Срећко. Почиње да се бави послом за који се образовао пре рата, а одговарало му је и то што је та делатност могла да буде приватна, довољно истраумиран учешћем у било каквом колективу. Гнушао се владајуће идеологије, тако је и данас. Боље рећи – склањао, ваљда јер никоме такав није ни требао. Ипак, то је било „срећно време“, јер како у тешкој борби, тако и у просперитету, нико вас неће питати за националност.

„НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС БИЈЕ!“: Пропаганда зла је почела још раних осамдесетих година, када су на Косову почела масовна хапшења и саслушања Албанаца. Тада је Шпетиму било значајно да објасни људима ко је, јер је прагматичан човек, једноставно није желео проблеме. Када дођу кризе, ратови, хушкачи, траже се кривци, на макро, али и на микро-плану. Можда је већ тада један скромни старац – етикетиран. Прави проблеми почињу у другој половини деведесетих, када Муслимане и Хрвате као архинепријатеље српског народа замењују Албанци, а Шпетим и породица побројани међу њих. Инцидент описан на почетку текста је заправо логичан исход свега што се сервирало годинама – ОНИ ће да плате. А зашто? Неко мора, рачун је на асталу, испоштуј конобара.

СИТНЕ ДУШЕ СЕМЕНКАРСКЕ: Перципирани као Албанци, Прекпаљаји су имали мале шансе. Јер, ко би шта имао против Горанаца? Метафорично речено, то је онај сусед који никада није код куће, о коме мало знамо, па нам самим тим ни не смета. Већински национализам није могао на њима да оштри зубе јер нису схватани као конкуренција било ког типа, већ као врста етнокултуролошке бизарности. О угледној породици Прекпаљај се мало знало, о Горанцима још мање. Зато су тако и прошли.