Интервју недеље

НЕСУЂЕНИ ГЛУМАЦ И ЉУБИТЕЉ КАМЕЛЕОНА

11. новембар 2014.
Klara Pelhe

Владимир Павићевић

Студентима Факултета политичких наука познат je као професор који најчешће пита јесте ли Платона или Аристотела прочитали у целости. Они који нису студирали у Јове Илића, знају га као нову „звезду“ скупштинске дебате и посланика Нове странке. Али јавности је познат и као политички аналитичар и колумниста на разним медијским порталима. У свом факултетском кабинету Владимир Павићевић, лежерног изгледа у фармеркама, карираној кошуљи и крем сакоу говорио је о томе зашто није постао глумац, зашто има трему пред студентима, о инсектима које воли да истражује, детињству, школовању и каријери.

ДЕТИЊСТВО У ПОЛИСУ

„Рођен сам у Котору, а основну и средњу школу сам похађао у Будви. То је диван део мог живота. Одрастао сам у малим, приморским местима која имају у себи неку отвореност и ту се много времена проводило напољу, чак је и школа имала веће двориште од саме зграде.” Цео тај простор из детињства пореди са некаквим малим полисом који је окружен морем и брдима и где се сви познају. Лако се може приметити како из овог периода носи врло лепе и позитивне утиске. Као најупечатљивије моменте одрастања спомиње најпре спортске активности, јер је рано почео да игра тенис и стони тенис. Са благим осмехом на лицу и помало сетно присећа се и својих глумачких подухвата. „У основној школи смо направили драмски студио, радили смо прво представу Ожалошћена породица па се ту родила идеја да можда касније и студирам глуму.” Причу о томе како је могао да постане глумац изненадно прекида још једном упечатљивом успоменом из школских дана.  „Сећам се часова латинског језика где смо се сваког часа играли игре бламова. Професор Драган Богојевић је био инспиративан ђацима па смо стално измишљали нека зезања. Понављали смо игру у којој неко насред наставе устане, отвори прозор и изговори неку апсурдну реченицу типа јао што је хладно, како бисмо видели неку реакцију, али је он увек био равнодушан.” 

СРЕЋНЕ ГОДИНЕ СТУДИРАЊА

„Склоност ка праћењу политике развио сам још као мали јер се тада распадала бивша Југославија што ми је остало у глави као страшан догађај и почео је да се уводи вишепартизам. Тада је прорадио и парламент где су се налазили представници разних странака и била ми је веома занимљива њихова дебата, стално сам покушавао да откријем ко има бољи аргумент.” На питање зашто је уписао баш Факултет политичких наука одговара како се то догодило непланирано и да прво није ни знао да таква установа постоји јер је сматрао да је политика вештина која се не може проучавати као наука. Та визија се променила када га је посетила другарица из Београда која му је саопштила да студира политиче науке и тада одлучује да упише студије међународних односа. Као један од најзначајнијих испита на факултету спомиње онај из предмета Увод у право код професорке Радмиле Васић на коме је добио прву десетку. За најлепши део студирања Павићевић наводи тренутак када је добио стипендију да мастер студије заврши на Универзитету у Бону. Чим се вратио из Немачке испунила му се жеља да се бави педагошким радом и добија посао асистента на факултету. Студенти га углавном доживљавају као строгог и озбиљног предавача који зна како да одржи пажњу. „Код мене не постоји идеја да они којима предајем треба да ме воле, мада не желим ни да ме се плаше”, говори смејући се. Спомиње и како после вишегодишњег искуства и даље има трему пре сваког предавања, али и како одлази на њих усхићен јер га посао који обавља испуњава што се може приметити и по томе како је надахнуто и задовољно разговарао о овоме.

ТАМНА СТРАНА РЕАЛНОСТИ

Павићевић се од скора не бави политиком само као теоријом већ се прикључио политичкој трци. „Ја проучавам политику као науку и могу практично да посматрам шта се дешава у нашој држави и кад све то анализирам обично долазим до закључака који су поражавајући.” Професор Павићевић  каже да је у ситуацији пропадања институција и обичаја било неопходно да се ангажује и покуша да бар мало поправи овакво стање. Како све ово говори, доскора насмејан сада се нагло уозбиљује јер јер је и тема таква, озбиљна, мрачна и суморна. Оно што му још даје наду су људи који су се окупили око идеје Нове странке и који су усмерени ка промени и бољитку. „Сматрам да будућност Србије мора бити европска, а том путу проблем прави то што овде у дугом периоду закони и право нису поштовани, а присутно је и сиромаштво.” Помиње и текстове које пише на разним медијским порталима, како је раније био колумниста дневног листа Политика, а да је сада најактивнији на порталима Двоглед и Пешчаник. Инспирацију проналази у свему што нас окружује и труди се да увек назначи шта је проблем и понуди могуће решење.

КАМЕЛЕОНИ И ИНСЕКТИ

У најинтимније окружењу је каже мало опуштенији, духовитији и отворенији. „Волим тренутке када се окупљам са породицом и пријатељима јер тада сви разговарамо смирено и без икаквих ограда.” Прија му када је упућен у много тога јер не подноси мир и статичност. Много путује и говори да му је искуство боравка у различитим земљама дало прилику да схвати како је Београд град за који је највише везан и сигуран је да се из њега неће селити осим уколико га нека тешка несрећа не натера на то. Веома је радознао и воли да истражује. „Усмерен сам ка променама и истраживању најпре у оквиру политичких наука, али ме занима и биологија, пре свега ентомологија и све што се тиче инсеката.” Лети проводи време на планинама где проучава природу и живи свет у њој. „Једно време сам у кући држао неколико камелеона и то врсту која релативно кратко живи, хтео сам да видим како се понашају, какве су им навике, а све то је било у истраживачком интересу.” Са пријатним изразом на лицу који указује како му је занимљиво да говори о бившим љубимцима, спомиње и како су они изазивали страшну пажњу код људи, посебно код најближих. Једна од сестара није смела да борави у просторији у којој су се они налазили, док је друга желела да буде баш покрај ових животиња. Поред ових анегдота истиче и како је најпоноснији на своју породицу јер је тешко бити окружен онима који су добронамерни и који се увек разумеју, а он је имао срећу да буде у друштву управо таквих и никада их не би занемарио ради каријере. „Каријера ништа не значи, сви ми имамо своје послове, некада смо због тога и препознати у јавности али то заиста није најбитније.” На крају интервјуа се насмејао и изгледао је као да је желео још много тога инспиративног да исприча, али више није било времена. Брзо је изашао из кабинета, позвао неког на телефон и питао га за колико стиже.