Наука и уметност

„Непристојно је говорити о себи“

9. септембар 2018.
Мирко Поповић

„Ја о себи никад не говорим. Право да Вам кажем, мислим да је то и непристојно. То људи говоре, јер су везани за трач-партију, а заправо треба говорити о идејама“

Иако можда није познат широј јавности, проф. др Велимир Абрамовић је поштован и цењен саговорник за велики број тема. Од филма и режије, коју је завршио у Београду 1975. године, преко уметности и политике, па све до науке којом се активно бави. Магистрирао је на Факултету политичких наука, докторирао је у Скопљу на Филозофском факултету, док се касније усавршавао у Копенхагену, Амстердаму и Гисену. Можда је најпознатији по својој великој пасији, Николи Тесли. Као „највећи познавалац“ Теслиног рада на свету, често говори о премалом придавању значаја највећем српском научнику. А у медијима је умео да се нађе и због шест година старије сестре, славне уметнице Марине Абрамовић.

„Треба говорити о идејама“

У последње време проф. Абрамовић је гостовао у многобројним емисијама разних медија, али, као и до сад, тема није био он. „Ја о себи никад не говорим. Право да Вам кажем, мислим да је то и непристојно“. На тренутак је био затечен уводним питањем, а потом се нашалио: „Кад сам био мали, играо сам се у песку“. Сматра како свако има своју причу, али да су све судбине сличне да би се сад неке посебно издвајале. „Какве биографије, па то је смешно! То јесте нека одредница, али у суштини то је потпуно небитно. То људи говоре јер су везани за трач-партију, а заправо треба говорити о идејама – то је битно – то је једино што остаје, а не људи“. Иако у шаљивом тону говори да је од почетка човечанства умрло преко 30 милијарди људи, истиче да подаци о неким личностима ипак завређују пажњу. Каже да о неким значајнијим личностима мало знамо, као на пример о Питагори: „Ми о њему скоро ништа не знамо. Не знамо ни где му је гроб“.

Иако о себи не воли да говори, тог сунчаног суботњег поподнева, био је расположен да подели неке чињенице о себи, па је тако признао да Србију и Београд, у којем је рођен, не воли нешто нарочито. „Врло ми је тешко да овде живим, ал’ имам осећај мисије да просто морам нешто да урадим. Више пута сам ишао у иностранство, али знате шта сам утврдио? Одем на исток, одем на запад, и свуда је провинција. Наш ниво свести и мишљења је изнад светског нивоа. Имају они и поштовања за духовност и више знања, ал’ немају ту јасноћу и ту чистоћу мишљења у односу на заблуде ума“.

„Теслијана“

Док из пластичне кашичице полако испија још увек врућу кафу, коју му је послужио сарадник Горан Поткоњак, са надом гледа у простор студија који је, како каже, један од ћелија стварања „нове религије“ – „Тесилијане“. За студио у Ресавској, који води са Гораном, који је иначе оперски певач, у шали каже да је „музичко-филозофско- психолошки“. Пошто сматра да хришћанство више не одговара нашем народу и да нам можда чак никад није ни одговарало, каже како је дошло време за стварање нове религије, а за то не види бољи простор од територије наше земље. „Срби немају ни цркву, ни универзитет, то је идеално! Слободни смо људи! Па не може Француз да каже баш ме брига за Сорбону, има последица! А овде нико ништа, јер је све растурено, и то је по мом мишљењу, Божија благодет. Са разлогом смо „ослобођени“ да нађемо нови пут, а сад, ако га не нађемо, наша ствар. Шансе постоје!“

Каже како ће се решење овде створити и како смо ми далеко изнад Америке и Русије, иако је и Русија на високом духовном нивоу. „Пошто је Тесла почео ту светску цивилизацију, ми морамо да је следимо. Не можемо рећи „баш нас брига“, то није могуће. То је као кад би Јевреји рекли „шта нас брига за Мојсија“. Не могу то да кажу. Кад пропадне мит Мојсија, тад ће се и они дисконектовати са вишим степенима егзистенције и пропашће и они. А ми смо реконектовани.“

Озбиљно је почео да се бави Теслиним радом 1987. године. Пре тога се бавио филозофијом, писао је песме, снимао филмове, а онда га је заинтересовало питање порекла света. „Све ми је ово било чудно. Свет је једно чудо које уопште не разумемо и не схватамо порекло постојања и питање је да л’ људски ум може да разуме Творца. Ал’ оно што може да схвати, то је бесконачност и време“. Док говори о Николи Тесли, обузимају га посебне емоције среће и узбуђења док просторијом вибрира нека посебна енергија. Као и увек, професорова главна тема је Тесла, а све остале теме воде ка њој. Иако је „нова религија“ тек у свом развојном облику, чини се да је професор Абрамовић од првог додира са Теслиним радом прави „Теслијанац“. „Мислим да је Тесла научна духовност. Најбоље би било да напустимо хришћанство и променимо верску базу, зато што бисмо ту дошли на своје. Када гледате хришћанство и „православну линију“, ми смо везани само за Русе. Нама би одговарала вера базирана на информационим технологијама и духовности науке, што оличава Тесла. Он није обичан научник, он је религијска фигура у науци, визионар“.

О филму

Иако је завршио режију на Факултету драмских уметности, није се њоме пуно бавио, а данас каже да га уопште не занима. За њега уметност више не постоји, сматра да је уметност изашла из фазе светског духа и да се умешала у политику како би опстала на сцени и финансијски. Каже да је то и урадила и његова сестра, светски призната концептуална уметница Марина Абрамовић, чији рад управо из тог разлога не подржава. „Ми смо доста отуђени, зато што је она по мени прешла у естраду. То није више уметност. Док је била овде, у Београду, па после у Амстердаму и све до „Златног лава“ у Венецији 1997. године, то је био период уметности, а сад је период јавног рада и стицање моћи и финансија, који је по мом мишљењу безначајан“.

Године 1971. је режирао филм „Китица милости“, а 1972. године „Светлост из друге куће“, а од тада није радио озбиљније филмске пројекте. Иако га режија више не занима, каже да би данас можда снимио филм о Николи Тесли, који би се разликовао од свих филмова о Тесли који се ових година помињу, а неколицину сценарија је и сам прочитао. Сценарија су му слали из разних делова света као нпр. из Хелсинкија или Америке, али каже да нису они то добро схватили и да треба овде да се сними такав филм. „Снимио бих један једини филм, ако будем у могућности, а то је спиритуални живот Николе Тесле. Не оно, борба, струја, цепао уговор за паре…не то. Него каква су његова спиритуална укључења. То мислим да би било важно као разјашњење тога шта други треба да раде. То би било верско упутство“, закључује један од највећих познавалаца Теслиног рада на нашим просторима.