Наука и уметност

НЕОТКРИВЕНА ЧАРОЛИЈА ИСПОД БЕОГРАДА

6. јануар 2015.
Klara Pelhe

Да Београд крије много тајни, сви су знали. Колико год га истраживали увек ће постојати онај неоткривени, мистични кутак. Једно од таквих места за које многи нису чак ни чули крије се у његовим дубинама, испод свих оних улица којима свакодневно ужурбано корачамо. Београд има своје подземље које је богато остацима водовода, споменицима, ходницима и тајним пролазима. Оно чува сва историјска сведочења града који је више пута током свог постојања нападан, рушен и поновно изграђен. Можда најзагонетнији такав део је онај испод Ташмајдана где се налази неколико великих пећина. Обилазак ових места је веома интересантна туристичка дестинација и ускоро би требало да буде поново доступна за јавност. Посете су забрањене пре три године због небезбедних услова. Док се поново не оспособе сведочанство о овом београдском благу налазимо у истраживањима новинара Зорана Николића који већ годинама проучава ове подземне објекте, у старим списима и успоменама свих људи који су могли да виде шта се ту крије .

Ове пећине су старе готово осам милиона година. Још су Римљни и Келти из ових делова вадили камење и користили овај простор као каменолом. Многи саркофази који су сачувани током историје су изграђени управо од ташмајданског камена. Овде су се скривали и Срби од Турака и од аустроугарског бомбардовања у Првом светском рату. Пећине су пружале уточиште и нашим славним војсковођама попут  Карађорђа. Током периода Другог светског рата Немци су желели да овим тунелима споје најбитније објекте у Београду а служио је и као склониште њиховим генералима. Ова подземна грађевина је била тако изграђена да је у њу могло да стане 2000 војника и да борави скоро шест месеци без изласка. После рата ове пећине су постале својеврсна тајна, заборављене и напуштене и тек у новије време почиње да се полако открива чега све ту има, иако и даље има доста непознаница.

Прва, најстарија пећина налази се испод дугачких степеница. Она је бетонирана, а на крају се налазе метална врата која би требало да уводе посетиоце у даље пролазе. Један од највећих пролаза је затворен још након Другог светског рата јер партизанско-руске трупе нису могле да се ослободе мина са тог простора па је постојала велика опасност од несреће. Да су имали времена вероватно би цео простор био очишћен, али тек су их чекале нове битке. Сам овај улаз изгледао је другачије док  није дошло до оптерећења стенске масе па је свод почео да клизи и да изазива потопе у пећини. Ни данас ови делови нису најстабилнији али их сад држе бетонске потпоре што даје наду да би овај простор могао у скорије време да буде потпуно безебедан. На завршетку овог дела налази се сплет ходника који подсећа на огроман лавиринт и који је помало уливао страх свима који су се бар једном тамо затекли.

Друга пећина је засводена и она је била једно од првих склоништа под земљом. На једном делу њеног свода налази се дугачак тунел који је веома низак и широк таман толико да би у њега могао да стане човек, макар онај просечан. Са десне стране овог простора простире се ходник који није озидан и за који није познато колико је стар. Део до кога води је кажу мистериозан и чудан, баш као да чува неку велику тајну. Донекле и јесте тако зато што се на том месту у време Другог светског рата налазило немачко скониште и подземна Команда за југоисток немачког генерала Фон Лера који је био задужен за бомбардовање Београда. У једној од просторија био је смештен и Гестапо. Како је већ поменуто Немци су радили на адаптацији ташмајданског простора како би им био од што веће користи. Када су Руси дошли ове просторије су опустошене и експлозијом је срушена горња плоча која се налазила изнад немачке централе.

Испод трибина ташмајданског стадиона налази се степениште које води до треће пећине за коју они који су је посетили кажу и да је најзанимљивија од свих. Можда је разлог томе то што се на њеној средини налази огромна гормада која се сручила са свода још седамдесетих година прошлог века. Велики део пећине је од кречњчких зидова и стена, али постоје и делови сачињени људском руком. Зид ове пећине садржи и кости знаменитих Срба који су се сахрањивали на Старом гробљу. Овде се често зидало нарочито након ратова да би се ojaчале конструкције. На врху пећине се налaзи нешто што је вероватно био отвор, а сада је тај део прикривен дашчаним поклопцем. Многи истраживачи који су проучавали ово место истицали су да се иза појединих зидова може чути шум воде који тече из неких старих водовода. Они сматрају да је на овом делу било основано тражити подземне воде јер је овај део града био снабдеван водом још из римског водовода, иако је тај водовод данас неупотребљив. У овој пећини постоје и велика метална врата за која се мисли да су озидана након Другог светског рата због присуства стиропора који је тек касније коришћен у грађевинским радовима. Стари Београђани говоре како је у се у овом правцу простирао ходник који је водио до згарде Гестапоа.

И у четвртој пећини се налази неколико металних врата која побуђују машту и наводе да се човек пита шта ли се налазило иза њих. На то питање ипак није лако добити одговор јер су просторије зазидане. И остале пећине су загонетка, има још много тога неоткривеног у њима а повезане су коридорима који се протежу у много праваца. Сматра да се пут води ка данашњој Главној пошти која је била од користи Немцима током рата јер се у њеној близини налазио улаз у Ваздухопловну команду за југоисток.

За све они који су љубитељи мистерије, ташмајданске пећине су прави извор инспирације. Ипак ни они други који нису тако радознали и склони авантурама не могу да остану равнодушни. Сваки дан пролазимо овим простором, седимо у парку а да нисмо ни свесни шта се све збива само неколико метара испод наших ногу. Приче које чува Београд не постоје у сваком граду, чак ни највећи светски градови немају тако богату историју. Сама помисао да се у његовом подземљу крије читав нови свет пун тајанствених пролаза, сводова изазива неко треперење и узбуђење. Тај скривени простор тек чека да буде у потпуности откривен, очекује нове посетиоце, нове доживљаје, да поново буде доступан својим суграђанима. Док се то не догоди, можемо да покушамо да сазнамо што више о њему, да се упознамо са свиме што се тамо збило, да одгонетнемо његов тајне. На неки начин то је и наша обавеза јер је то део наше културне баштине и Београд је наш град.