Нема живота без слободе

Интервју са Тамаром Скроззом

 

Нема живота без слободе

Упркос вемену медијске манипулације, једна новинарка већ 20 година успешно води битку против сваког ко се труди да наруши слободно саопштавање медија у Србији.

Београд 12. Март

О предностима и манама новинарског посла. О својим почецима, доласку у Београд па све до првих пословних задатака. Како у данашње време остати максимално професионалан новинар у овом разговору говори Тамара Скрозза.

Од уметности до новинарства

 

У детињству није имала јасну слику о томе чиме би се у будућности бавила, али јој медији и новинарство нису били ни на крај памети. Волела сам уметност и фотографију, размишљала о могућности да на том плану развијам каријеру. Политика ме је јако интересовала, била сам врло политички освешћена и јасно оријентисана, али нисам ни помишљала да бих на било који начин могла да се приближим том свету. Једино о чему сам од детињства сањала јесте посао без радног времена, што је жеља која ми се испунила. Као девојчица је учествовала у реализацији дечијег програма на Радио Сомбору. Пошто сам била јако стармала и глас ми је био озбиљан, вечно сам добијала улогу нараторке или некакве учитељице. После тога сам била активна на школском радију и у гимназијским новинама, а распуст пре одласка на факултет провела као фоторепортерка Сомборских новина. Прве сукобе с околином имала сам због онога што сам написала – једном у омладинским новинама, а други пут на школској табли. Дакле, то јесте постојало у мени, нисам случајно упала у медије. Невероватно је ипак да ми новинарство као професија није пало на памет све до те 1997. Завршили су се студентски протести, ја више себе нисам видела у „нормалном животу“, желела сам да се друштвено ангажујем. Тек тада су медији постали природно решење.
Четири године проведене на Радио Индексу пробудиле су ту стално присутну љубав, мултипликовале је. Страсно сам почела да живим у медијима и кроз медије, то је од тада постао једини могући начин опстанка.

Слобода једнако живот

 

Тамара је новинарка која је позната као неко ко се истински бори за слободу, не само медија него и друштва у целини. Пут у тој борби је трновит, али она се не предаје. Колико год то патетично звучало, нема живота без слободе: слободе да идеш где хоћеш, када хоћеш и како хоћеш; слободе да кажеш или напишеш шта желиш; слободе да дишеш, волиш, одлучујеш, плачеш, да будеш то што јеси. У Србији, нажалост, такву – пуну слободу – осетила сам само у вечерњим сатима 5. октобра 2000. Све остало било је борба, некад лакша, некад тежа, али увек мучна, увек без превише наде, увек до изнемоглости, до последњег даха, закључила је наша саговорница. Данас, нажалост, борба за слободу тежа ми је него икад: што због чињенице да сам већ четвт века „на улици“, што због тога што више нисам у годинама када је нормално борити се на овај начин, што због тога што је окружење сурово и не дозвољава ни идеју слободе. Овде данас није безбедно да кажеш шта хоћеш, на мало места можеш да пишеш шта хоћеш, егзистенција ти је угрожена ако не пристајеш на политичко-идеолошку принуду, а живот ти буквално виси о концу ако си „у немилости“.
Добитница награде „Освајање слободе“, баш ову награду доживљава као награду „за животно дело“. Посебно ми је драга зато што је „женска“ награда, зато што су је до сада добиле жене које изузетно ценим и од којих су ми неке и приватно блиске, али и зато што није „новинарска награда“, већ и награда за активизам, за ту вечну борбу за слободу. Кроз смех је додала да су је награде некако увек заобилазиле, али сматра да је разлог за то што се више не бави истраживачким новинарством. Ствари су се промениле од 2016. године када је добила неколико награда међу којима су „Југ Гризељ“ и награда за личност године ОЕБС-а у сфери медија.

Са „Временом“ кроз време

 

Након четири године проведене на радио Индексу, прво озбиљније професионално ангажовање уследило је у недељнику Време. Време је пре свега место где сам завршила процес одрастања, где сам се до краја форматирала, развила свој стил, самопоуздање, став. У Времену за ових 18 година јако много научила, и без Времена ме данас не би било овакве каква јесам. Истовремено, Време је важно место моје интимне историје: место дружења с великим, мудрим, добрим и значајним људима и место где сам искусила важне животне лекције. И дан данас, понекад ми је тешко да поверујем да сам део те и такве редакције, да су ме примили, да сам остала. Иако недељник Време представља колевку формирања њене новинарске личности, 2014. године почиње рад на сајту Цензоловка. Овај ангажман је за њу значајан јер јој је он омогућио повратак професији после порођајне паузе. Цензоловка је важан портал, јер на њему у сваком тренутку може да се пронађу најважније вести с медијске сцене, али и анализе, коментари феномена који се ту дешавају. У временима када се политика и медији озбиљно преклапају, кад су медији постали тема за себе, то је значај извор информисања за комлетну јавност.
Изузетно је поносна и на своје чланство у Савету за штампу. Одлуке Савета за штампу доносе се двотрећинском већином гласова унутар Комисије за жалбе. Пошто у тој Комисији седи нас једанаесторо, сви из различитих новинарских удружења и асоцијација, јасно је да је до тих чаробних осам гласова за или против неке одлуке јако тешко доћи. То је брзо схватио свако ко је покушао да утиче на нас. Иначе, мислим да није крај света и уколико се нечије име нађе пред Саветом. Дешава се, греше и најбољи. Страшно је, међутим, кад стално понављаш грешке, кад не признајеш појам медијске етике и не показујеш жељу да икада поштујеш професионалне страндареде.

Новинарство као начин живота

 

Мој пут био је подједнако одређен великим трудом, али и – случајностима и пуком срећом. Неке су се ствари „намештале“ саме, а неке су остварене кроз „крв, зној и сузе. Свако има свој пут.Амбициозним гласом младим колегама и колегиницама је поручила да је изузетно важно да не клону и да увек иду подигнуте главе, да на лествицама којима се пењу, не газе оне које ступају са њима, а ни оне који су тим путем прошли пре њих. За новинарство је веома важно да свакодневно читамо, па тако нам је Тамара препоручила неколико књига којима се она увек враћа. Од класика, ту су Борислав Пекић – „Беснило“ и „Ходочашће Арсенија Његована“, као и Иво Андрић и његова „Госпођица“.Од савремених писаца пријају јој романи Маргарет Атвуд и Ерленд Луа, као и ремек дело „Морамо да разговарамо о Кевину“ које је написала Лајонел Шрајвер. Такође је истакла да је и она покушала да се оствари у улози књижевника. Књигу сам чак и започела, па и написала добар део. Тај мој несуђени роман био је о гробљу и мртвима, али сам скоро сигурна да нико неће имати прилику да га чита.
У данашњем убрзаном темпу живота, није лако ускладити пословне обавезе и породичан живот, те се надовезала на ову тему Мушкарци у овом послу често жртвују породични живот, а због одсуствовања од куће распадају им се бракови и заједнице. Женама је још теже. Традиционалне подела послова подразумева да жена брине о деци, а ту је бригу јако тешко ускладити с активним новинарством. Ипак, кад човек схвати да је новинарство позив, а не пука професија – ствари постају прихватљиве. Као самохраној мајци, јако је тешко и мени – хронично сам уморна, запуштена и на измаку снаге – али тако мора, јер то је мој избор и мој пут.
Када смо питали Тамару, шта је то што је поред новинарства чини срећном њен одговор је био врло конкретан. Свако јутро у шест, као будилник, покреће ме моја седмогодишња ћеркица. Она ме држи „у погону“, мотивише и охрабрује, даје смисао свему што радим. Чак и ако немам воље и снаге, морам због ње некако да је створим.Да нисам новинарка сигурно бих се бавила узгојем лаванде, јер је цвеће моја велика страст.