Студентски радови

Нема велике приче, без малог човека

11. децембар 2011.
ancisever

Новинар РТС-а, Бранко Станковић у каријери дугој више од две деценије иза себе има 20 документарних филмова, две телевизијске драме „Бар-Београд-виа Пекинг“ и „Није него“, готово триста емисија и близу сто прича у својој ауторској емисији „Квадратура круга“ која се већ осам година емитује на РТС-у. Оно по чему се његова емисија разликује јесте фокусирање на човека и његов начин живота ,све у циљу да му се помогне и омогући бољи живот.

1. Која вам је прва помисао када вам неко помене ФПН? Томо Ђорђевић,професор масовне комуникације смер на коме сам био на постдипломским студијама.Тај предмет ме је толико намучио.

2. Да ли диплома гарантује доброг новинара или је новинарство занат? Факултетска диплома потребна је да би новинар имао ширину и могао причу да посматра из више углова. Новинарство је занат у техничком смислу ,а све остало човек изнедри из себе, и по томе се добар новинар издваја.

3. Квадратура круга се тематски разликује од других емисија које се данас приказују. Како сте дошли на идеју да направите такву емисију? Схватио сам да телевизија иде у погрешном правцу као медиј. Два типа емисија која се воде постала су толк шоу емисије, а други ријалити програми, не остављајући простор за неки трећи тип емисије. Све то ме је навело да потражим емисију која ће бити између. Та емисија мора да садржи оно по чему се телевизија као простор у свет препознавала, а то је додир са животом. Изворним, аутентичним, а не лажним који нуди ријалити форма.

4. Колико времена вам је потребно за припрему емисије? Три дана, три приче, три града, три религије, углавном тематски различите. Често кажем да „Квадратура круга“ има капу, оно што повезује, покушај враћања унутрашњег система вредности. То су рад и стваралаштво,таленат, традиција као и доброта и племенитост.

5. Да ли сте некада хтели да одустанете, јесте ли размишљали о томе? Било је ситуација када губим енергију, губим теме за рад. Али опет има нешто што ме обавезује, нешто због чега и правим емисију. У прилог томе иду и рејтинзи који говоре да није дошло до засићења код гледалаца.

6. Постоји ли прича коју нисте урадили још увек, нека коју би волели да представите у вашој емисији? Постоје две приче. Једна је о групи Турака која насељева јужни део Македоније и код њих влада матријархат. Жене управљају унутар куће, фамилије и економских питања, док се у спољњем свету мушкарац појављује као кључна личност. Када сам радио причу о Цинцарима, од којих порекло воде Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић па и Тоше Проески.Тада сам сазнао за ово племе, остала их је свега група на југу близу Ђевђелије. Међутим, требало је наћи преводиоца, захтевало је додатни рад и доста посла тако да нисмо били у могућности да урадимо ту причу, иако је прича јако интересантна. Друга прича,коју увих дана треба да урадим јесте са Дејаном Илићем, кога зову „краљем батерије“ јер је он један од двадесет најуспешнијих Срба у свету. Наиме, он је спаковао све оне мале батерије у телефоне. Јако утицајан и угледан,живи и ради у Немачкој,а у Србију долази два пута годишње, тако да управо ових дана треба да се сретнем са њим.

7. Када се осврнете на свој досадашњи рад, која вас је прича намучила,па сте је упамтили по труду који сте уложили? Прича која се зове „Жица живота“. Кањон Мораче, вода која је однела мост становницима и који већ десет година функционишу без њега. Без моста били су принуђени да путују дуже десет километара до пута. Као прелазно решење искористили су сајлу дугу сто метара која иде тачно изнад кањона,а унутар је провалија до четрдесет метара. Пре него што им је вода однела мост, сајла је служила за пренос дрва, а из нужде људи су почели да је користе и за превоз становника. Први дан, када смо почели да снимамо причу падала је киша, била је јако велика магла, тако да је време условило да се снимање одложи за сутрадан. Међутим, ни тада нас време није послужило,било је слично , ја нисам одустајао и онда сам замолио људе да нас пребаце корпом с једне на другу страну. Киша и ветар су ометали снимање ипак смо успели, али смо у повратку морали да вратимо преко висећег моста. У екипи је било нас петоро и водич, ветар је дувао, било је страха, нервозе али и задовољства. После нас исту причу је снимила екипа телевизије Црна Гора, али много боље опремљена. Они нису прелазили мост, већ су имали хелихоптер.

8. Како гледате на новинарство данас, да ли је у кризи? Са појавом новог медија који се зове интернет, где је данас свакао у стању да мобилним телефоном, камером сними догађај и проследи га другима, ситуација и време телевизије бива угрожено као медиј. Треба неговати концепте документарног типа емисија да не би дошло до уздрмавања темеља на којима је новинарство настало.

9. Шта је пресудило па сте и даље у овом послу, нисте одустали? Мислим да је пресудан разум, као и посао. Нема велике приче, без малог човека, његовог живота то је оно чега се држим већ осам година колико и постоји „Квадратура круга“ и њене приче. Док не уложите љубав, себе, страст не можете бити добар новинар. Годинама форсирам човека и његов живот. Небитно да ли људи живе на селу или у граду, ако им приђете на прави начин и поставите права питања добићете праве животне приче, јер обичне приче су оно што их веже.