Сваког јутра од понедељка до петка велики број људи одлази у Француску улицу, у самом центру Беогрaда. Они се заустављају пред бројем 31. улазе у дворште зграде, стају у ред испред улаза и стрпљиво чекају. Ту сваког јутра људи из целог Београда чекају можда и једини оброк који ће појести тог дана.
У Француској улици налази се Црквена народна кухиња која постоји од 1996. године и делује под покровитељством Српске православне цркве. У оквиру народне кухиње постоји и трпезарија у којој корисници могу да поједу оброк који им сервирају волонтери. На самом улазу гужва. Људи чекају у реду, неки су сами, ћуте, негде их има по двоје, а негде су и у мањим групама, они се ту свакога јутра срећу па се већ и познају. До кухиње води узак дугачак ходник у коме су такође корисници који стрпљиво чекају да их волонтери позову да седну за сто. Кухиња је мала али јако чиста и добро организована. Волонтери и волонтерке припремају и послужују оброке, насмејани су и весели, а већ се са врата чује -Хоћеш кафу, ајде са нама кафу да попијеш. Шале се о томе ко најбоље кува, али на крају се сви заједно слажу да је најбитније да људи добро једу и да се све спрема са љубављу, а заиста у њиховој кухињи другачије и не може да буде. „Све заједно радимо, ово је волонтерски посао и сложни смо. И кад фале волонтери Бог да па дођу, све је у слози“, каже Слађана Ј. волонтрека. Она је не запослена и долази чак из Жаркова да помогне. Каже да ништа не би успела без подршке породице. Муж је пензионер, а синови раде, они јој дају новац за карту до Беогрда. „Мене моја деца подржавају, кад ми треба за карту син се шали па каже ти мама излазиш више од нас“, каже кроз смех. Људи је често не разумеју, кажу јој да иде „џаба“, свесна је и она да празних руку иде и празних се враћа, али овај посао је испуњава и волонтираће док може. „Хвала Богу да сам ја на овом месту да могу да помогнем, мене не интресује кога сам угостила већ ми је битно да га нахраним.“ Руком показује на колегиницу која пролази. „Питај њу, она је факултет завршила, а долази овде.“ На то волонтерка Гордана Ф. каже да немају школе много везе са хуманошћу. Она је пензионерка из Београда има седамдесет година и два пута недељно долази да волонтира. „То су исто људи само склизнули у неком тренутку, мало су мање среће имали. Нема разлике између нас. И ми одавде можемо за час да одемо у онај ред“, каже Гордана и показује ка трпезарији у коју се придошли људи смештају и чекају оброк.
Трпезарија није велика, али су клупе добро распоређене тако да има места за већи број људи. Чиста је, зидови су бели, а на њима су иконе, једна слика патријарха Павла и молитва „Оче наш“. Волонтери доносе храну и сипају је у металне тањире, свако добија хлеба колико хоће, оно што му остане носи са собом, а на крају се обавезно добије нешто слатко, данас је то кекс. Један човек почиње да једе, а жена преко пута мало га клепи по руци и добацује му: „Не сме да се једе пре молитве.“ Одједном сви устају, долази један од волонтера и чита „Оче наш“, након молитве може да се почне са јелом. Нико више није расположен за разговор и чује се само клепет кашика. Један од корисника хвали храну и волонтре. „Ево пробајте, одлично је.“ Каже да је радио, у сада пропалој индустрији обуће „Београд“, двадесет и две године, четири месеца и седам дана. Имао је повреду ока, отишао у инвалидску пензију и сада прима четрнаест хиљада месечно. Носио је „Штафету младости“ и са носталгијом се присећа тог времена. „Вучић је урадио шта је могао. Кућа прво мора да се напуни, па онда нешто да се уради.“ „Била је пуна па су растурили“, каже човек до њега одсечно. „Па није је он растурио, растурили су је претходници, а сад ћемо да видимо шта ће бити, шта ће да уради.“ Ипак се није развила добро позната српска политичка расправа јер други човек ништа није одговорио, само је уморно одмахнуо и њему и на питања о народној кухињи, као да ни о једном ни о другом нема смисла говорити.
Током јела неко од волонтера чита духовне текстове. „Тако се обедује у манастирима“, објашњава координатор за кухињу, Василије Ковачевић, ведар и насмејан човек који мотивише све волонтере, разговара са корисницима и показује невероватну енергију у свом раду у кухињи. Када заврше, корисници ослобађају места новој групи која већ чека испред врата, узимају десерт, хлеб и одлазе. Једна корисница долази из Обреновца, живи са још троје укућана у поплављеној кући. Има картицу коју је добила у кухињи тако да може да понесе и храну за своје. Радила је у фирми „Бора Кечић“ из Обреновца. „Ево где сам доспела са тридесет и две године радног стажа у државној фирми, од државе отпремнину нисам добила“, говори на ивици плача. Један корисник каже да му сада ћерка завршава за докторку, на помен посла само одмахне главом и каже: „Слабо има посла.“ На то се надовезује још једна корисница: „Шеснаест хиљада имам пензију, овде долазим четири дана. Четири године сам без плате радила у „Клузу“.“ „Две и по године долазим овде, ово нису волонтери ово су професионалци“, додаје још један корисник. Он је радио у фабрици трактора као фарбар. „Фирма је пропала, одатле сам избачен без икаквог права на социјално тако да сам остао само на овој храни.“ И овакву причу ће вам испричати бар сваки трећи човек у тој трпезарији, мењају се само фирме и године стажа проведене у овој трпезарији.
Међу корисницима је највише старијих мушкараца, по која жена, а има и младих људи. Многи од њих склањају поглед, не желе да разговарају, питају да неће случајно да се снима, тада би им било јако непријатно. Један студент долази овде већ пет месеци, има двадесет и две године, храни се у мензи али је случајно чуо за ово место, храна је укусна каже услуга добра тако да сада редовно долази. „Охо, моја колегиница, ја бих да будем новинар али на телевизији, о томе маштам од пете године“, каже и широко се осмехује. Студира на Високој политехничкој школи, издражава се скоро сам, ради преко студентских задруга, а помажу му и рођаци и пријатељи.
„Ја сам први пут данас дошла, ишла сам у народну кухињу, пошто социјална помоћ може да се прима девет месеци, па онда три месеца ништа, тако да немаш права ни у народну кухињу да идеш зато сам дошла овде. Овде је храна много укуснија“, каже једна корисница, а друга добацује: „Тамо стављају неке додатке, хемије, тако да је храна бљутава и нема укус, само ти се лепи по устима.“ „Фино је и чисто“, наставља прва жена, „Свиђа ми се што никога не питају за име и презиме, отворено је за све. Ја сам била у Француској и Немачкој, тамо не само држава и црква већ и приватни донатори отварају кухиње за људе.“ Друга госпођа опет добацује: „Ја ћу да останем анонимна али само да кажем ми само тонемо, тонемо, тонемо, пропадамо, пропадамо, пропадамо, докле, докле више?!“, питање које већ толико дуго остаје без одговора.
Један од волонтера који послужују кориснике је и Дејан. Завршио је мастерс студије на Богословском факултету, није запослен и припомаже овде већ неколико месеци. Каже да воли да ради са људима и да је њихова кухиња отворена за све. „Нема правила долазе људи и других вера, све служимо као да служимо патријарха, без разлике.“ Међу волонтерима је и један магистар. Миодраг В. је седамнаест година радио као главни инжењер, а онда је проглешен за технолошки вишак, од тада је на бироу. Кроз смех прича о својој муци. „Прво су ми говорили да сам преквалификован јер сам магистар, сада кажу да сам стар.“
На крају смо опет у кухињи, тамо је и даље лепа атмосфера, све је ужурбано али се све ради са осмехом. Волонтерка Гордана каже да јој никада није било тешко да долази и да колики год посао ураде они никад нису уморни. „Само ми је мука кад нема на пример за десет људи хране, онда имате осећај као да сте џабе дошли.“ Прича о томе како су једном дошла само три волонтера: „Сеја, Дејан и ја, Дејан почне да се секира, како ћемо сада сами, а Сеја пошто је велика верница каже Господ ће послати, а он пошто није чуо добро викне ако познајете господина молим вас реците му нек пошаље двоје, ми праснемо у смех, у то улази прво Гоца кроз два минута улази Добрила, а ви сад видите да ли има Бога.“ Наставља се рад, перу се велике количине судова, све изгледа брзо и лако када то они раде и још све уз смех и шалу. „Мораш да једеш, немој да се онесвестиш од глади“, и већ постављају тањир до врха напуњен чорбицом од сочива који фино мирише и одличног је укуса. Тако се завршава дан у Црквеној народној кухињи, а сутра је већ нови. Поново ће доћи они који су заборављени, одбачени и изиграни на један топао оброк и онда ће отићи, ко зна где.
Последњи радови
Студентски радови4. јун 2017.Како су феминисткиње „украле“ Србима удварање
Студентски радови4. јун 2017.Писац савлађује смрт пишући
Студентски радови4. јун 2017.У манастирима се осећам као код куће
Студентски радови4. јун 2017.Рок музика ће преживети