(НЕ)пожељни становници београдских улица

Број паса луталица се у односу на последње три године драстично повећао,  Стратегија за сузбијање паса луталица која је донета 2006. године је спровођена непуне две године, а онда су мере престале да се спроводе. “Главни осумњичени“: власници и Град Београд

 

Ноћ у једном приградском насељу

 

Улице у приградским насељима ноћу су сасвим празне. Ноћу нема много пролазника, тек понеки младић или девојка, или неки заљубљени пар који се враћа из ноћног провода. Под светлом уличних сијалица може се видети неки лист како бежи ветру или празна кеса чипса.  Изгледа пусто и празно. Тек понеки лавеж пса луталице из оближњег парка. У парковима их има највише. И око продавница и контејнера. Има их свуда. А људи их се плаше и не воле их.  Напади паса се настављају, а тужбе грађана повећавају. Тровања и убијања паса никада нису била већа. Број паса луталица се за три пута повећао у односу на 2007. годину. А мере (пре свих Стратегија решавања проблема паса луталица) су споре, неефикасне и често без успеха. Мишљења су као и око већине проблема подељена. Овај проблем се може замислити као троугао са три најизразитије супротстављене стране. Једна катета су неодговорни власници, друга катета је Град Београд који не извршава потребне мере, а хипотенуза су они који мрзе псе луталице и они који их воле као везивно ткиво. И сви имају неки угао из кога посматрају ситуацију. За триста шездесет степени различито мишљење.

Пси луталице на београдским улицама

Ко је крив?

 

На ово питање одговор се може дати идентификовањем три групе одговорних: У прву групу спада држава (Град Београд), у другу групу спадају неодговорни власници и у трећу групу спадају остали фактори који су утицали на то да се стање не поправи (ветеринарске службе, медији, азили, људи који на нехуман начин убијају псе мислећи да ће тако решити прблем итд.). “Не би се повећавао број напуштених паса када се не би стално појављивали нови, јер живот паса на улицама није дуготрајан. Људи који немају превише свести о овом проблему, дозвољавају неконтролисано парење својих паса, који добијају често доста младунаца одједном. Власници неке младунце задрже, а остатак уколико не могу да удоме или продају или избацују на улицу“, каже Весна Стевуљевић, дипломирани биолог и наглашава да је корен проблема у неодговорним власницима. Са друге стране постоје они који сматрају да корен проблема јесте неодговорно влаништво, али да је локална самоуправа одговорна што се тај проблем не решава. “Неодговорне локалне самоуправе које без обзира што им закон налаже да решавају проблем, проблем не решевају или примењују крајне погрешне методе, које не само да смањују, него и повећају број животиња. Једна од погрешних мера је еутаназија која је уствари најскупљи и најнеефикаснији метод решавања проблема, наглашава директор Орце Елвир Буразеровић и наставља: “Године 2006. усвојена је Стратегија решавања проблема паса луталца. Мере стратегије су утицале на то да се стабилизује популација и планиранирано је да се то настави још намање четири године. Нажалост, тада су наступили избори, дошли су људи који су почели да размишлаљу како да реше проблем, не осврћући се на оно што је урађено, и у том размишлању је прошло годину и по дана, када мере скоро уопште нису спровођене. Дошло је дуплирања популације паса, а то је све последица дисконтинуитета и слободно можемо рећи популустичке политике“. Професор биологије Љубица Лалић сматра да медији имају значајну улогу у формирању свести власника паса, и објашњава како медији уместо да раде на промоцији одговорног власништва и на промоцији поштовања уредби и закона, највише пишу сензационалистичке приче са насловом  “Пас изуједао дете“, “Пас растргао“ итд.

Чопор паса луталица

 Грађани су ипак највише сложни у ставу да је државна власт и неефикасне мере која она спроводи најодговорније за овај све експанзивнији проблем. Они такође наводе шинтерске службе и азиле као непрофесионалне у извршавању својих дужности.

“Држава је највише одговорна за оволики број паса на улицама. Говоре како су власници криви зато што не стерилишу, не чипују и у крајњем случају остављају псе на улици али нико не размишља о томе да је то зато што немају новца за те ствари. Држава је та која треба да бесплатно стерилише и чипује псе и онда би свима било лакше’’, каже грађанин Небојша Лекић. 

Која су решења?

Решења овог проблема су заправо у великој мери повезана са одговорним чиниоцима. Све што је означено као узрок треба да се преобрати. На првом месту Град Београд поново треба да почне да спроводи мере Стратегије за сузбијање паса луталица из 2006. године, а то су стерилизација и чиповање паса, склањање опасних паса са улица у потпуности, и наравно едуковање и обучавање ветеринарских служби да би свој посао могле да извршавају на адекватан начин. ‘’Када се луталица стерилише и врати се на своју територију, она својим присуством спречава да дођу други пси луталице са друге територије јер брани своју територију, а како је стерилисана она се неће размножавати. Када се нађе чипована животиња на улици само провлачењем бар кода ви можете видети ко је власник животиње, и можете му је вратити. То су две основне методе сузбијања и постепеног нестанка паса луталица’’, каже биолог Весна Стевуљевић. Са друге стране потребна је промена друштвене свести. Неодговорни власници морају да схвате да псе које оставе на улици не нестају неким чудом, и да их у већини случајева нико неће удомити ако их нађу на улици, парку или код контејнера, ни испред врата. Ти пси остају на улици. Остављени сами себи покушавају да преживе, размножавају се са другим псима, шире заразне болести, копају по контејнерима и потенцијално постају опасни по околину, а и околина по њих. Власници не требају да набављају псе уколико немају средства за њихово одржавање и неговање, које данас није нимало јефтино и не треба да дозвољавају размножавање својих љубимаца уколико претходно немају план како ће да удоме младунце. Наравно, друштвена свест се обликује путем медија па зато и они треба да се укључе у едукацију и правилно информисање аудиторијума о проблему паса луталица. Ту су и ветеринарске службе и азили који такодје морају да подигну ниво стручности и знања како би могли на правилан начин да се брину о псима и тако учествују у решавању овог проблема.

 Пас луталица режи на пролазнике

Шта даље?

‘’Што се тиче повећавања броја паса у будућности, постоји нешто што се зове еколошка константа и број паса се не може повећавати у недоглед, у Београду никада нећемо имати 150.000 паса, али претпостављам да овај број од 15.00-20.000 паса неки број који ће опстати. Тако да се број неће драматично повећавати, али ће се инциденти повећавати, и то је оно најгоре што мислим да ће се и у 2013. години овај тренд наставити, све док се неко озбиљно не буде позабавио овим проблемом“, каже директор Орце Елвир Буразеровић. Према свим прогнозама број паса луталица се неће много поправити у 2013. години. Стратегија за сузбијање паса се спроводила од 2006. до 2008. када су тек почели да се виде резултати. Одштета за уједе паса које су уведене да би помогле нападнутим грађанима постале су предмет спекулација и малверзација. Према подацима Комисије, ове године је поднето 804 захтева за накнаду штете, а постигнуто је 388 вансудских поравнања зато што се велики број пријава односи на инциденте који су се догодили претходних година. “У просеку број пацијената који се жале на уједе паса луталица је од 5 до 10. Од како је Град донео уредбу о исплаћивању одштете за уједе паса луталица ту је у више случајева долазило до злооупотребе, па је самим тим био повећан број пацијената који се жале на исте повреде. Клинички центар је увео у своју амбуланту која је посебно опремљена за такве случајеве фотоапарат где ћемо сликати сваку озледу од уједа паса, а на крају главну оцену даје судски вештак уз наше податке“, каже портпарол Клиничког центра Драго Јовановић и наглашава да би такве повреде морале бити саниране на неком примарном нивоу здравства као што је Дом здравља, а не у Клиничком центру.

Ујед паса као својеврстан бизнис

У последњих годину дана, грађанима Прокупља исплаћено је више од три милиона динара из буџета општине на име обештећења због уједа паса луталица У Ваљеву из касе града извојена су четири милиона, у Шапцу три милиона, у Врању 1,5 милиона динара а први на листи је Нови Сад, где је на име накнаде за ујед паса оштећенима исплаћено 30 милиона динара за годину дана. Горњи Милановац је први на листи с градова по броју пријава уједа паса луталица, а инспекција је утврдила да је велики број грађана ујед пријављивао више пута тј. у различитим општинама.

 

И док неки покушавају да профитирају од паса луталица, други имају озбиљне проблеме и дилеме како да реше овај проблем. Људи у приградским насељима где луталица има највише не могу без страха и прута да изађу у продавницу.

 

Епилог

 

Нема свака прича срећан крај. Али, овој причи

још увек није крај, уколико је то нека утеха.

Ако се друштвена свест о овом проблему промени, уколико људи схвате да луталице нису криве што су на улицама, уколико власници почну да размишљају где ће пси које оставе завршити а држава почне поново да спроводи мере сузбијања паса луталица на улицама тј. стерилизацију и чиповање, већина паса имаће свој дом.