Интервју недеље

“Не бих се никада бавила музиком да то не волим, све би било бесмислено”

28. март 2018.
Младен Милошевић

На данашњој музичкој сцени све је више уметника који теже спајању одређених жанрова како би креирали сопствени стил и звук. Велики број њих се управо опредељује за мешавину одређених елемената са изворном музиком. Кантауторка Тамара Рисић Кезз ствара своју музику која је својеврсна мешавина електронске, рок и изворне музике. Осим по свом музичком изразу, позната је и по специфичном начину наступања и сценској појави коју укључују постмодернистичке хаљине и шминка. Ова млада уметница бавила се музиком на разним пољима, а сада је успела да иза себе остави свој ауторски печат у виду албума који носи назив њеног надимка добијеног због тога што стално има осмех на лицу, “Кезз“.

На бини си сама с лупером на који наснимаваш слојеве како би чинили јединствену композицију. Како је до тога дошло?

Тамара: Није ми била идеја да тако буде од почетка. Када сам ауторски пројекат хтела да покренем знала сам да ће бити тешко. Имам ја људе с којима радим, али сам знала да ће то бити тешко извући организационо и финансијски, па нисам хтела да вучем некога са собом по сваку цену. Онда сам сконтала како могу сама да наступам, док се та прича не развије донекле, па онда да полако почнем да укључујем друге људе. Међутим, скроз сам се навукла на то да изађем сама на бину и тако представим своју музику.

Поред тога што свираш помоћу лупера, ти и дрзиш радионице рада на том уређају. Како је то изгледало?

Тамара: То је баш супер, баш забавно. Прво је мени било забавно (смех), али супер је што нисам ни знала да људе то толико занима. Одржала сам три радионице, али планирам да наставим. Држала сам две у Београду и једну у Грчкој. Скоро сам добила и позив за Нови Сад.

Ко долази на те радионице?

Тамара: Нема неког правила. Дођу јако млади људи који тек улазе у ту причу, онда има неких који већ користе лоопер и знају доста ствари, као и старијих које интересује да то чују јер раније нису имали прилику да се сусрећу с тим. Посебно ми је драго кад се појави неко кога то јако занима, има један дечко, супер је, Даго му је уметничко име, а зове се Лазар Јешић. Био је једном на мојој радионици где ми се свидело како ради, а онда је након тога ушао у најужи избор за Миксер Фестивал где сам ја ове године била у жирију. Даго је веома талентован и одлично ради тај свој фазон ливе лоопинга.

Кад размишљаш о музици као уметности, шта је теби ту главни аспект?

Тамара: Основни ниво на ком музика комуницира је емоција. Све некако почиње и завршава се на томе. Што кажем почиње? Небитно да ли се неко бави музиком или само слуша, једноставно ужива, наравно да ће слушати ствари које њему пријају, које су му на том нивоу блиске. Кад се бавиш музиком такође све почиње и завршава се на томе, тако што ти некоме дајеш емоцију како би ти је он касније вратио. Љубав је суштина свега у музици. Не бих се никада бавила музиком да то не волим. Све би било бесмислено.

Како су изгледали проблеми с којима си се сусретала у соло каријери?

Тамара: Откад сам покренула свој ауторски пројекат све иде узводно. Проблеми су били више техничке природе. Рецимо, на првој свирци у Чацку на Данима урбане културе пре две године, лоопер није хтео ништа да снима. Бина је била велика, није клуб па да правиш неке форе. Укључим, па искључим, а ништа није хтело да ради. Тек сам касније скотала шта сам радила. Тамо је све тоуцх сцреен и рецимо некад случајно превучес прстом па се надјеш у неком менију. Тако је мени скинуо оутпут скроз.

С ким си од наших рок музичара некад пожелела да сарађујеш?

Тамара: Одувек ми је био занимљив Миле Кекин из Хладног Пива ког сам упознала на Wест Херцеговина Фесту. Интересантно је да он исто воли и инспирисан је изворном музиком, што се не може на прву лопту видети, али у Хладном Пиву заиста има доста етно елемената. Некако сам с њим остала у контакту и једна од царских ствари која ме је одушевила кад је изашла “Јовка Кумановка“ – један од првих коментара на YоуТубе-у био је његов. Написао је одлично (смех). Понекад ми само тако прође кроз главу, сад кад је почео да објављује своје соло ствари, мислим не знам, то ми онако негде лебди у ваздуху, ко зна. Волела бих и ја да чујем како би то звучало (смех). Од домаћих аутора, кад још размислим, заиста ми је жао такође што никада нећу моћи са Субом да нешто радим. Мислим да би то била јако добра сарадња.

Издала си албум за Масцом. Како је изгледала сарадња с њима?

Тамара: Имала сам доста контакта с њима. Почело је још кад сам победила на конкурсу који организују Миксер и Масцом и одмах је почела блиска сарадња, све сам их упознала и започели смо преговоре. Као и свака већа кућа они имају гомилу ствари које раде, па је пуно тога остало и на мени. Они су имали неке људе са којима сарађују, па су имали две-три варијанте за снимање, али су то све били продуценти који раде с рок бендовима, док сам ја баш инсистирала да радим са МКДСЛ-ом.

Како си се одлучила баш за МКДСЛ-а као главног продуцента?

Тамара: Знамо се годинама и већ смо сарађивали пре албума. Неке ствари нису ни објављене. С њим сам нашла највише заједничких сегмената, а опет ми добро дође неко ко другачије размишља. Јер док сам раније правила песме, никада нисам размишљала много о публици – да ли ће то некога да покрене и на који начин, док он има скроз ДЈ приступ и зато ми то добро дође, јер сам отворила видике ка другим странама, нисам само усмерена на израз. Рецимо, кад смо радили на албуму тачно је знао шта је потребно некој песми, нпр. довољно је само да убаци прелаз у ритму како би померио људе. С њим сам некако више зашла у свет електронске музике.

Која је твоја омиљена песма на албуму?

Тамара: Највише ме возе нове песме, у суштини, на овом албуму су најкасније настале “Цвет“, која је мени драга јер ми се свиђа баланс утицаја истока и запада. С једне стране је електро поп док је са друге стране нешто што личи на нашу изворну музику, па ме МКДСЛ због тога зеза, спојила си Депецхе Моде и младу Цецу. Затим изворна песма “Шанко си Бонка залиби“, из Великог Извора између Зајечара и Неготина, то обожавам да певам. Кад сам је снимила, била ми је јако чудна, пошто ми је остао њен оригинални звук у глави. Она је једна од песама која мене највише помери. Баш ме нека фрка ухватила кад је требало да је снимам. Њу сам иначе прву снимила. Дођем једног дана и кажем данас ћемо да снимимо и онда опет не могу, сва се нешто успаничим. МКДСЛ би понекад проценио да сам добро изнела песму и да је то то, а то је обично знао тако што се најежи. После ове песме све је знатно ишло лакше, као кад отвориш чеп флаше и онда само сипаш.

Шта мислиш о дигиталној дистрибуцији с обзиром да си се определила да твој албум свима, поред физичког издања, буде доступан бесплатно преко Дизера?

Тамара: Мислим да је с том дигиталном дистрибуцијом овде све парадоксално. Толико је заживела, а ми овде имамо проблем, јер људи нису навикли на њу. Навикли су само на Yоутубе. Ту долазимо до проблема, јер људи само тако траже музику. Ако нема на YТ онда то практично и не постоји. С друге стране имамо Деезер који је генијалан. Можеш да правиш плејлисте и да сачуваш фаворите. Чак је лакши и за претрагу, јер кад укуцаш једно име одмах ти искоче сви албуми, синглови и све, све, све. Људи не знају ништа о тој платформи па често добијам питања где могу да чујем музику, па ми стижу поново питања, али зашто овде могу само 30 секунди да чујем. Онда ја морам свакоме појединачно да објашњавам да мора да се улогује. Па нећу то се плаћа, па не плаћа се ништа онда морам свакоме и то да кажем (смех).

Како се осећаш сад кад имаш албум испред себе?

Тамара: Осећам се као да сам на почетку (смех). Као да сам на нули. До сад сам била у минусу (смех). Шалим се. Некако је добар осећај, знаш као имаш и ЦД, не само дигиталан формат, добро је да сам стигла да уграбим тај формат, док још увек постоји (смех).