Наука и уметност

Наслеђе „Трговца смрћу“ – 110 година Нобелове награде

12. децембар 2011.
Бојана Мекић

Медаља за добитнике Нобелове награде

Написаном на поцепаном листу хартије, у тестаменту познатог научника, пред сведоцима у Шведском клубу у Паризу први пут се награда спомиње још 1895. Алфред Нобел није веровао адвокатима. Његова блиска пријатељица Берта фон Сутнер описивала га је као „човека пуним горчине и доброте, несрећног и веселог, човека који разуме све и не нада се ничему“. Проналазак динамита 1866. године требало је да представља иновацију у грађевинској индустрији. Нобел није могао да се помири са чињеницом да ће његов изум бити коришћен у сврхе, због којих ће га називати „трговац смрћу“. Управо из тог разлога је одлучио да део свог богатства остави Фонду за доделу Нобелове награде.

„…Нобелов комитет Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи високо признање. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре…“ Овако је пре 50 година Иво Андрић, започео говор на церемонији доделе у велелепној Концернтој палати Шведске академије у Стокхолму.

НОБЕЛОВА ИДЕЈА

А пре 110 година, тачније 10. децембра 1901, Нобелова награда се први пут  додељује људима који су дали највећи допринос човечанству за достигнућа из 5 области: књижевност, медицина, физика, хемија и награда за мир. Тек касније се уводи награда економију из средстава Централне шведске банке.

У том периоду, број Нобелових лауерата прешао је 800. Вилхем Конрад Рентген је имао част да први прими награду за физику за проналазак рентгенских зрака. Марија Кири је 1903. постала прва жена добитница, делећи ову част са својим мужем Пјером, а две године касније је и сама добила награду за хемију. Алберт Ајнштајнје своју награду примио 1921, а у области медицине је најзвучније име Александра Флеминга, који је награду заслужио открићем пеницилина 1945.

Неоспорно је да ова глобално најпрепознатљивија награда носи и исту такву част, чему сведочи и по многима најлепши почетак говора америчког писца Вилијема Фокнера, добитника награда за књижевност 1950.

„Осећам да ова награда није дата лично мени као човеку, него мом уметничком делу. Животном делу, ствараном у агонији и зноју људског духа, не ради славе и понајмање добитка, него да би се из материјала људског духа створило нешто што раније није постојало.“

 ТРЕНД КРИТИКОВАЊА „НОБЕЛА“

Награде за књижевност и мир често одлазе у погрешне руке, а они коју су их заиста заслужили умиру као вечити кандидати, мишљења су критичара у модерној историји. Сагласност је присутна у случају награда за науку, које редовно иду на праву адресу, али је проблематичан лимит да награду могу поделити највише три особе. Данас су епохална открића производ рада читавог тима људи.

Критичари не би требало да превиде разумљиве изборе у области књижевности, као што су Ман, Хесе, Хемингвеј, Андрић, Шолохов, Бекет и Маркес. Ипак, ако се погледа списак „само номинованих“, на ком су Толстој, Брехт, Чехов, Твен, Орвел и Киш, закључује се да Нобелова награда свакако није једина мера књижевног успеха и трајања. Чувени ирски писац Бернард Шо је једном рекао да је Нобелова награда „појас за спасавање, бачен дављенику који се већ докопао обале“.

Он није прихватио новчани део, а награду уопште није желео да прими француски филозоф Жан Пол Сартр, рекавши да не жели званичне почасти нити да се равна са институцијама. Одбијање награде је у једном тренутку деловало као тренд. Мало је фалило да наш први нобеловац заправо буде Никола Тесла. Он је био номинован заједно са америчким истраживачем Томасом Едисоном давне 1915. Међутим, како су њихови односи били све сем пријатељства, и нису хтели да приме заједно награду, номинација је повучена.

РАТОВИ МИШЉЕЊА ОКО МИРА

Дела која стоје иза имена Нелсона Менделе, Мајке Терезе и Мартина Лутера Кингадају смисао Нобеловој награди за мир. Ипак, дискусије о добитницимасве су учесталије, имајући у виду огроман политички утицај. Оштре полемике изазвало је додељивање награде америчком државном секретару Хенрију Кисинџеру. Шведски Институт за мир је избор Нобеловог комитета 2008. године назавао „скандалом“, када је награда додељена специјалном изасланику УН за Косово и Метохију, Мартију Ахтисарију. Већ следеће године, амерички председник Барак Обама добија ову награду после само 12 дана на дужности.

„Примам ову част са дубоком захвалношћу и великим понижењем. Ово је награда која говори у име наших најбитнијих тежњи, да у условима сурвости света нисмо само пуки затвореници судбине. Наша дела су значајна јер могу усмерити историју у праведном правцу. Ипак, био бих недоследан ако не бих приметио знатну контроверзу коју је изазвала ваша великодушна одлука. Делом зато што сам ја на почетку , а не на крају свог рада на светској сцени. У поређењу са дивовима историје који су добили ову награду, као Швајцер и Кинг, Маршал и Мендела, моја достигнућа су мала“, рекао је тада Обама.

Без икаквих размирица међу мишљењима, овогодишњу награду поделиле су прва демократски изабрана председница у Африци Либеријка Елен Џонсон Сирлиф, њена сународница која је допринела окончању грађанског рата Лејми Гбови, и новинарка из Јемена Тавакул Карманза борбу за људска права, права жена и једнакост.

Такав случај није био прошле године, када је  награда додељена кинском дисиденту у притвору Љуу Сијаобоу, једном од аутора апела за реформу кинеског политичког система. Представници 18 земаља су се одлучили за бојкот и нису присуствовали церемонији у Стокхолму, очигледно из разлога међународне политике. Чак је Кина, као одговор, увела сопствену награду за мир.

Упркос свему, Нобелова награда остаје универзална мера вредности. На крају, не треба заборавити да она треба да представља крунисање нечијег изузетног рада у циљу добробити и развоја човечанства. То је и поента Нобелове замисли. Једини српски лауреат је у својој беседи на церемонији доделе рекао да „приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или други начин не служе човеку или човечности. Алфред Нобел би додао: не само приповедач.

„То је оно што је битно“, завршио је Андрић своје обраћање у сали намењеном онима који унапређују човечанство, на један или други начин.