Највиши врх Златибора планина Мучањ

Планина Мучањ је највиши врх Златибора. Налази се у близини села Катићи које је удаљено 30 километара од града Ивањицe. Прођу се Катићи и прво десно скретање је за Мучањ, пут до врха је макадамски. Природа дивља и нетакнута, а ваздух чист, планински.
Према легенди Мучањ је добио име захваљујући Светом Сави, јер се он много намучио док се попео до врха. Испод самог врха Мучња налази се чесма позната као „Савина вода“, за коју мештани верују да је чудновата, света и лековита. Према једном предању, након што се попео до врха планине, Свети Сава се молио Богу да му да воде да пије јер је био жедан и уморан. Пошто је много пешачио носио је штап и тим штапом је ударио у камен одакле је потекла вода коју данас зову „Савина вода“.
Место где се налази чесма ограђено је великим камењем, а на једном камену са десне стране чесме оцртава се крст за који кажу да само верници виде. На том камењу се налази велики гвоздени крст као назнака да је чесма ту, а унутра из чесме тече хлада вода кап по кап. Поред чесме се налази мали послужавник на који посетиоци остављају папирне новчанице или металне динаре, који ту дуго стоје, нико их не дира па су због тога похабани и уништени. Около, поред саме чесме, на чесми или на земљи налази се по нешто од одеће, дечија мајица, марама или чарапа, одећа коју људи остављају јер верују да их Свети Сава тако чува. Назире се нека мала иконица, изгорела свећа и бачена флаша за воду.
Мала уска стаза води од Савине воде до хлада окруженог дрвећем где се налази мали дрвени сто и дрвене клупе, лево нагоре се још једна уска стаза води до највишег врха Мучња. На том малом дрвеном столу налазе се угравирани потписи, имена, симболи или датуми и године. Около на дрвећу у смоли се назиру иницијали прекривени смолом.
Са планине Мучањ могу се видети планине Јeлица, Овчар, Јавор, Голија, Градина и Чешаљ. Између планина Чешаљ и Градина назиру се остаци неке рушевине за коју кажу да је припадала српској деспотици Ирини, жени деспота Ђурђа Бранковића, у народу познатој као Проклета Јерина.
Стаза лево води до највишег врха Мучња, тачније Јерининог града надморске висине 1534 метра. Ова стаза није означена па се некако иде по осећању, зарасла је и препуна трња и изломљених грана од дрвећа. Јернинин град је управо добио име по Проклетој Јерини, јер је она изазивала страх у људима, сматрали су да је зла и да доноси несрећу људима, јер су се они плашили да ће, уколико јој не буду покорни, бити зазидани у неку од њених грађевина.
На Мучњу се налази Глатка стена на надморској висини од 1224 метра, испод које се налази пећина четничког комаданта Боже Јаворца. Сматрали су га једним од ретко храбрих људи па је због тога био вођа четника. Према некој легенди када је био дете, његова мајка је извадила његов први зуб, замотала га у мараму и закопала у земљу. Пошто је била јако болесна и свесна да ће умрети, рекла му је да ако се зарати ископа тај зуб и пришије га близу срца јер га тако ниједан метак неће погодити.
Та пећина у којој се крио Божо Јаворац, налази се у стени која је стрма па је тешко спустити се до ње. Сама помисао сићи до пећине изазива страх. Узак и једва приметан улаз, зарастао у коров не улива сигурност. Превише мрака, хладноће и таме. Около у блату по неки већи камен, или неки траг шапе неке дивље животиње која се ту скрива.
Мучањ нуди поглед на планину Јавор, Чешаљ, Голију, Јелицу, Овчар и Градину. Као и на њиве, шуме и ливаде на којима се назиру чобани са својим овцама или кравама и псом који трчкара поред штапа или за стадом. Сви ти призори спајају се негде у даљини и изгледа да неко, тамо далеко, може са земље руком да дохвати небо. Очарава тај призор, све је тако мирно и тихо. На пустим и узораним њивама никога није било. Изненада поглед на тај прекрасан предео одвлачи залазак сунца. Ех ти романтични заласци сунца… Само им се препустите и уживате у прелепим чарима природе окупане тим последњим зрацима сунца.
Њиме су прошле много стопе али Мучањ је и даље неистражен у сваком погледу и треба га упознати. Таква природа буди мир и спокој а уз свеж и чист ваздух на пар минута опуштамо своје тело и мисли. Природа је нешто најлепше и незамењиво.